Na pucanj, svi konji su, složno poput pesnica afričkog pobunjenika, pokuljali napred. Tribine su bile dupke pune, krcate ljudima sa rukama u vazduhu, kojima su glasni povici, što bodrenja što kletvi, sukljali iz usta, plamen. Oni u višim redovima imali su dvoglede i durbine umesto očiju, glasovi su im se na toj visini već gubili, dosta tiši od glasova ovih dole, ali ipak ljudski. ’’Trči, Vatreni!’’ ’’Zaostaješ, Plava Kišo, udri po toj vreći mesa i kostiju!’’ ’’Prestigni ga, Halfakse, u božiju mater!’’ ’’Gazi ga, Erini, gazi, pa nisi od šećera!’’. Vika se nizala i nizala, vrpce sa vikom razne jačine su se preplitale i preplitale, i mada je oštro uho u početku moglo da bude kadro da odvoji i razvrsta te vrpce, nakon kratkog vremena to postade nemoguće. Vrpce sa vikom su se pretvorile u epileptičnu buku, koja je vrila kao zla pena iz veštičijeg kotla. I upravo usled te buke, niko nije primetio. Šta? Da ta složna mašinerija od krvi, mesa i konjske dlake ipak nije bila toliko besprekorna, kao što se to nepažljivom ljudskom oku moglo pričiniti u prvi mah.
Talas konja jeste pošao... ali, da li je bio stopostotno složan?
Pogledajmo malo bolje. Primaknimo kadar svojim opažajnim organima, kad već nepažljivi ljudski akteri to ne čine svojim. Dakle:
Vatreni, Halfaks, Erini, Mali Duh, Bejbi Džo, Arapin, Šejmas, Plava Kiša, Mihalis, Planina, Popolvuh, Anakin, Dvosekli Mač, Rabin, Bela Munja, ... praznina... i Taos.
Otkud... praznina?
Premotajmo traku koji minut unazad - šta vidimo? Vatreni, Halfaks, Erini, Mali Duh, Bejbi Džo, Arapin, Šejmas, Plava Kiša, Mihalis, Planina, Popolvuh, Anakin, Dvosekli Mač, Rabin, Bela Munja, Taos...
...a gde je onda - Tiha Voda?
Tiha Voda... nije ni bila krenula. Niti zajedno sa ostalima, nakon pucnja, niti kasnije. Niti ikad. Samo je stajala. I to - u vazduhu. Nogu ispruženih, uhvaćenog zaleta, u krasnom skoku, na pola skoka... I tu je stala, zamrznuta, kao pritiskom na taster.
Neki to, posle nekog vremena, doista i primetiše, te krenuše da negoduju, sve glasnije i glasnije, ’’ovo je nepravda!’’, dok se razne vike opet nisu ispreplele u vrpcama, i dok se celi hipodrom nije pretvorio u jednu veliku viku. Svi su vikali (99% njih nije nije ni znalo zašto viče, ali bilo im je to svejedno zanimljivo, bolje i to nego da sede kod kuće ili da se sad još u istu vraćaju, sačuvaj bože, pa ovde se nešto dešava). Svi su vikali, osim jednog čoveka. On je sedeo u pretposlednjem redu, ka kraju, sitan, bez ijedne vlasi kose, kao jaje, zaklonjen ostalima, u bezbojnoj odeći, sa bezbojnim licem, i bezbojnim očima. Sedeo je mirno, bezbojan, razvodnjen, bez oblika. I tupo je gledao ispred sebe. Uopšte ga nije bilo briga. Nije čak ni imao pojma gde se nalazi, niti šta se dešava! No - uskoro je jedna visoka mršava prilika, po svemu sudeći muška, sa zagonetkama umesto očiju, smrtnom ozbiljnošću, rešenošću i destrukcijom između obrva, ugledala bezbojnog, i u trenu shvatila sve. Čak je i krenuo ka njemu, noseći u ruci nešto neobično, nekakav mali okrugli predmet sa crvenim i zelenim svetlima koja su titrala. Poslednje čega se sećam jeste da je taj nepoznati čučnuo iza sedišta na kom je sedeo bezbojni. Šta je radio, šta je hteo, ne znam. Jedino što mislim da znam jeste to da je on znao šta je radio. A možda je i bilo slučajno. Možda je slučajno okrenuo glavu prema bezbojnom, možda nije ni gledao u njega, možda je slučajno pošao prema bezbojnom, možda nije ni išao do njega, možda je slučajno čučnuo iza sedišta bezbojnog, možda je to učinio da bi imao bolji pogled na situaciju, na nekog drugog, na nekog desetog, možda nikad i nije želeo da ustane sa svog sedišta, možda nikad i nije želeo bolji pogled na nekoga, na situaciju, možda možda možda bi bilo bolje da nikada nije ni ustajao možda bi najbolje za njega bilo da nikad nije ni kročio na hipodrom. A možda da ipak njemu prepustimo da razluči odluči šta je najbolje za njega ukida se ovog časa digresivna naracija Stop.
Rewind.
Freeze Frame.
Play.
Нема коментара:
Постави коментар