Izlazim iz poznatog mi a nepoznatog automobila. Oko nas je potpuni mrak, gust kao crno-sivi med prepun atoma pepela. Nema ni jedne jedine svetiljke, čak ni u krugu od par stotina kilometara. Svetlost se ni ne nazire, nema čak ni nebeskih tela. Pored ovog automobila u istom trenutku se parkira još jedan. Čujem glas malog muškog deteta (od 7-8 godina starosti maksimalno), iako mu ne vidim telo. Kaže, sporim, visokim i bolećivim glasom: ''Ovde na zemlji su nokti jednog dečaka''. Sa detetom su iz automobila izašli i neki odrasli ljudi, verovatno njegovi staratelji, čija tela takođe ne vidim, ali čujem ženski glas (postarije osobe, prosečne pameti). Kaže nešto poput: ''Ma šta pričaš, kakvi nokti'', kao da želi da požuri dečaka, da bi što pre stigli tamo gde su pošli, kao da ga uopšte i ne sluša, ili ga sluša veoma površno, sa pola uha. U glavi dobijam sliku kako ga dotična žena blago vuče za ruku, ne bi li ubrzali ritam. Ali dečak insistira na dovršavanju svoje misli: ''On se ovde branio...''
Shvatam da je to dete na trenutak videlo nešto, doživelo mentalni prikaz neke gnusne scene koja se tu odigrala u bliskoj ili daljoj prošlosti. Osećam njegov tužni, dečiji strah, od nečega što ni on sam ne može da razume, pa je strah utoliko veći. Ali osećam i njegovu zrelost, čiji je koren možda upravo ta vizija, mentalna scena, koja po grozoti i psihičkoj težini premašuje opseg scena i događaja kojima bi jedno dete trebalo da prisustvuje.
A možda je video i same nokte kad je izašao iz automobila, upravo na mestu gde su se parkirali.
Ipak, iz njegovog glasa ne mogu jasno da odredim da li se plaši, ili želi da ostane tu, kraj tih noktiju, i učini nešto što je samo njemu znano. Makar da proživi ponovo tu grozotu u svom umu i tako uteši tog drugog dečaka, gde god da je, da mu do znanja da u patnji nije sam, ili makar da mu svojim ćutanjem na ključnoj lokaciji oda neku vrstu počasti.
Dobijam vrlo jak utisak da mi je desna šaka puna komadića isečenih beličastih noktiju, koje potom istresam na zemlju. I osećam strah. Strah od svih neznanih grozota, u katranu od mraka, kad ne znaš kuda bi pošao jer ne vidiš ni trunčicu sveta oko sebe, a sve se čini jednako opasnim i smrtno nepremostivim.
Iz automobila iz kog je trebalo da izađe dečak i njegovi staratelji, automobila parkiranog pored onog koji je mene dovezao, izlaze dva Afroamerikanca, u svetlim, poslovnim mantilima, veoma slični jedan drugom po celokupnom izgledu. Dečak i staratelji i dalje ostaju ništa više do bestelesni glasovi, neotelotvoreni u bilo kakvom ljudskom obliku. Možda ih nikad nije ni bilo.
Ne znam šta se potom desilo.
Shvatam da je to dete na trenutak videlo nešto, doživelo mentalni prikaz neke gnusne scene koja se tu odigrala u bliskoj ili daljoj prošlosti. Osećam njegov tužni, dečiji strah, od nečega što ni on sam ne može da razume, pa je strah utoliko veći. Ali osećam i njegovu zrelost, čiji je koren možda upravo ta vizija, mentalna scena, koja po grozoti i psihičkoj težini premašuje opseg scena i događaja kojima bi jedno dete trebalo da prisustvuje.
A možda je video i same nokte kad je izašao iz automobila, upravo na mestu gde su se parkirali.
Ipak, iz njegovog glasa ne mogu jasno da odredim da li se plaši, ili želi da ostane tu, kraj tih noktiju, i učini nešto što je samo njemu znano. Makar da proživi ponovo tu grozotu u svom umu i tako uteši tog drugog dečaka, gde god da je, da mu do znanja da u patnji nije sam, ili makar da mu svojim ćutanjem na ključnoj lokaciji oda neku vrstu počasti.
Dobijam vrlo jak utisak da mi je desna šaka puna komadića isečenih beličastih noktiju, koje potom istresam na zemlju. I osećam strah. Strah od svih neznanih grozota, u katranu od mraka, kad ne znaš kuda bi pošao jer ne vidiš ni trunčicu sveta oko sebe, a sve se čini jednako opasnim i smrtno nepremostivim.
Iz automobila iz kog je trebalo da izađe dečak i njegovi staratelji, automobila parkiranog pored onog koji je mene dovezao, izlaze dva Afroamerikanca, u svetlim, poslovnim mantilima, veoma slični jedan drugom po celokupnom izgledu. Dečak i staratelji i dalje ostaju ništa više do bestelesni glasovi, neotelotvoreni u bilo kakvom ljudskom obliku. Možda ih nikad nije ni bilo.
Ne znam šta se potom desilo.
Нема коментара:
Постави коментар