Alien

U auli, u koloni, do otvora iza kog sedi nezgrapno isklesana ljudska glava sa usnim procepom iz kog ispušta zvuke mržnje i brani dalji pristup jer nedostaje papir (a kako to da za poklanjanje pažnje sopstvenim noktima uvek ima beskrajno mnogo vremena), uz odsustvo svakog drugog zvuka, uz fijuk biča čije se prisustvo ne vidi ali se oseća u mislima i stoga i na leđima sleđenih u koloni, sputavajući im svaki pokret pa i misao o pokretu -  on ne cepti on LEBDI, bez suspenzora, kao metafora, blažen u sazvučju sa samim sobom i čitavom matricom i svemu u njoj, on upija tintu i pretvara je u med (tela okovana prolaznošću to ne vide i stoga ne mogu da prime)

U nezgrapnoj prostoriji bez prostora za sopstvenu misao, za udah izdah, sa velikim zvucima velikim čašama velikim očima velikim ustima a malim ušima, viškovima kratkoročnog smrtnog veselja i varljivim supstancama u tečnom stanju  -  on ne lebdi zanesen on CEPTI, bez leda, umom spaja razdvaja, pomno gleda pamteći dobro rezultat naginjanja čaše put grla zapisavši: naučiš li da je nagneš put grla zaboravićeš kako da je spustiš

Na žalosnoj zemlji gde kopaju rupu i u nju trpaju veliko drveno vozilo bez točkova a u njemu ukočeno telo kao jedinog vozača, uz opipljive manifestacije bola (realne ili ne), češće bez mere nego sa merom  -  on ne plače on se SMEJE i gleda nagore jer njegove oči registruju promenu u vazduhu, procentualni iznos čestica ljudske duše, i u svom desetodimenzionalnom umu on se osmehuje asistira domišlja i improvizuje merdevine i misli: srećno uspenje

U hali bez pokrova, sa mnogo znoja koji ničemu ne vodi, sa hiljade potiljaka i hiljade trupova koji divljaju, gde se neki pravougaoni obod nazire napred u naznakama, sa mnoštvom čudnih sprava iz kojih izlazi zvuk a koje na delatnost nagone ljudske prilike svojim prstima  -  on se ne smeje on PLAČE, usled toliko protraćenog dobrog zvuka usiljenog i zauzdanog, jer njegov sluh funkcioniše u višim registrima, on zna čitav konačan dijapazon frekvencija, on ih čuje svaki dan u svako doba preuređuje ih gurka kombinuje, to mu dođe kao igra kao poseta kućnih duhova

Sledih ga najzad nervoznim potajnim ali željnim korakom kao vučnim zrakom (mislim da je znao)
hodasmo tako čitavu noć
dok nije došao do nekog ubogog zida na kraju grada
on odlazi! sevnu mi, presamitih se u struku te ga viknuh po imenu, hitnja-strob je probijala mrak
okrenuo se dečački toplim smeškom u ustima i očima, bezglasan i bezvučan izvadivši iz džepa svežanj ključeva koje je jednostavno spustio na tlo
nestavši potom u istom onom zidu
bez ijedne reči
a ja ostadoh sa ključevima da do daljnjeg odgonetam
šta je to što treba da otključam