Oni

koliko ih je samo! koliko mnogo! a nemam kome da šapućući izvrištim svoju radost!
kao bele kuće u kružnom nizu (posleratni proizvod blagostanja)
kao lice iz vatre prizvano ugljevljem
oblik duše sazdan telom
miču se skladno i gipko uz zvuke nepostojeće violine muzika nezemaljske divote čije su deliće zapamtili samo srećnici probudivši se prljavi na neznanom polju bez cipela i bez psa slomljenih gajdi ali ustostručenog duha
samo obrisi bez kontura mekog svetla kao u halogene lampe koje je isijavalo iz neumornih prstiju na nogama prstiju sraslih od plesa
prozirni poput zaljubljene budale besmrtni od sebe samih nastali sa pamćenjem starim koliko i svemir
poljana široka a čista prazna samo jedno tanušno drvo je delilo mene od Njih
samo iz slepe pristojnosti na odstojanju a u meni plač narasta
VODITE VODITE ME ma kud obećavam učiću sve što se naučiti može uzeću panj zapaliću ga i zakopati

znao sam da su me čuli
jer misao putuje u njihove glave brže od materije
okrenuše se zastrašujuće složno kao jedno telo i u trenu kad su me pogledali znao sam
da nam se snage strasti i čežnje podudaraju
ali ne i mesta boravka
stoga se zahvalih i vratih tamo gde pripadam
u zaludne bitke razvezivanja večno nerazvezivih vreća
od toliko jednosmerne ćutnje se ne umire ne
ali GLAD
je strahovita
suzna
nesavladiva
jer ova ovde ljuštura
bolećivo vuče u sebe nazad na tlo
slava rođenju ovde dole jeste slavljenje smrti
gledaj SADA napregni se i pamti svojom kratkoročnom memorijom jer vreme je ravna linija od bezbroj tačaka a za tvog života ide samo napred ne i nazad nema rewind stoga ovaj prizor vidiš prvi i poslednji put i zato GLEDAJ i sećaj se i znaj da prestao si da slaviš sopstvenu smrt onog trena kad si Ih prvi put ugledao i nema puteva naniže već samo NAVIŠE

Нема коментара:

Постави коментар