Postoje umetnici koji toliko dobro umeju da svojim kreacijama dočaraju tačno ono što hoće, toliko da se u procesu primanja dela već iz prvog pokušaja stvori čvrst i neoboriv most između autora i primaoca. To, naravno, sve zavisi od našeg trenutnog stanja (psihičkog, fizičkog, kao i ličnog ukusa, itd.) - da li ćemo i kako primiti delo. To stanje je jedan od osnovnih preduslova doživljavanja dela.
Mnogi su sposobni da veoma intenzivno dožive nešto što vide, čuju, pročitaju. Tada se granice između svih mogućih i nemogućih stvarnosti brišu, tako da se mnoge stvari iz njih pretapaju jedne u druge, a za to pretapanje ne postoje nikakva logička, unapred predvidiva pravila, već je to pre slobodna igra svih elemenata svesti koja, čarobnim dejstvom dotičnog dela, biva oslobođena svih raci
onalnih stega. Svesno tada prepušta kontrolu podsvesnom, i taj mehanizam koji omogućuje to mešanje raznih stvarnosti verovatno najviše zavisi upravo od podsvesnog, onoga što ne možemo kontrolisati, a što, paradoksalno, baš čini nas, ono što jesmo, a od čega se veći deo uopšte ne ispoljava - od straha da neće biti prihvaćen u spoljnom svetu.
To dejstvo nekog dela koje smo doživeli, tj. njegov intenzitet, zavisi od nas samih - od našeg temperamenta, od mentalieta kojem pripadamo, od naših interesovanja, našeg ukusa u okviru date umetnosti ili bilo čega drugog, onoga čime se bavimo, načina na koji shvatamo i gradimo sebe, okruženja, jednom rečju, od svega onoga što, kad se sabere, čini naš mentalni sklop. U skladu sa tim mentalnim sklopom, trenutnim raspoloženjem, i ko zna kojim još stvarima koje su još uvek nepoznate - delo može biti primljeno na milion načina. Ako se, na primer, suočimo sa nečim što nije u datom momentu po našem ukusu ali to poštujemo iz nekih drugih razloga - može se javiti samo blagi osećaj zadovoljstva pri doživljavanju dela, a možda čak i ravnodušnost. S druge strane, suočimo li se s nečim što, prema svim ''kategorijama'', možemo doživeti intenzivno - doživljaj može katkad biti toliko jak da dotično delo ima efekat poput kakvog psihoaktivnog sredstva.
Primer za uticaj droge na svest nalazimo na primer u Keruakovom (Kerouac) romanu ''Na putu'' (''On the road''), u sceni gde glavni lik, pod uticajem LSD-ja, vozeći se kolima i gledajući kroz prozor pejzaž koji brzo promiče, doživljava isti u vidu zlatnih vodopada. Isto tako, ponesen nekim svojim tokom misli uz ceo taj ''zlatni'' doživljaj, ponesen mislima o sopstvenom životu, biva ubeđen da je žena, koju je video kroz prozor, kao jednu slučajnu tačku pokretnog pejzaža, baš u njega pogledala i svojim rečima se nadovezala na neki od njegovih unutrašnjih monologa.
Takođe, kod Oldusa Hakslija (Aldous Huxley), u jednom od eseja iz zbirke ''Eseji'' (''Collected essays'', 1958.), čuvenom ''Vrata percepcije'' (''The doors of perception''), nalazimo takođe sjajne primere za delovanje droge na doživljaj okolnog sveta, koliko god posmatrani elementi banalni bili. Naime, Haksli je, pod uticajem meskalina, gledajući stvari kao što su stolica, polica sa knjigama, nabore na svojim pantalonama, itd. doživeo, kratko rečeno, prosvetljenje, u pogledu načina na koji su sam kosmos i stvari u njemu sazdane, video je stvari onakve kakve, kako je ustanovio, treba da budu - boja stoduplo jačeg intenziteta, svetlosti, prepune tajni koje obično ljudsko oko ne može da vidi. Stalno ponavljajući kako bi tako ljudi ''zapravo trebali da vide'' sve oko sebe, satima je bio u stanju da gleda i proučava te obične, svakodnevne stvari, kao da dolaze iz neke duhovne ravni, da bi, kad je dejstvo meskalina prestalo, ipak izjavio kako bi takva moć percepcije za običnog čoveka bila previše, možda čak i pogubna. Imajući u vidu komentare samog Hakslija o svojoj nesposobnosti slikovitog mišljenja, tj. zamišljanja nečega što se još nije desilo i prizivanja u sećanja nečega što je bilo - vidimo koliko je jako dejstvo meskalina čak i na njegov, ''neslikoviti'' um.
Oni koji su sposobni da izuzetno jako dožive neko umetničko delo - znaju koliko je njegovo destvo opijajuće do te mere da, poput droge, menja svest. Tako promenjene svesti, pod uticajem umetnosti, pojedinci mogu biti u stanju da iskuse upravo ovakve stvari o kojima su pisali Keruak i Haksli. Samo - bez ikakvih pomoćnih sredstava, bez ''varanja''. To dejstvo umetnosti na svest nije, naravno, istog karaktera kao dejstvo droga, ali (iz ličnog iskustva) tvrdim da je, ako ne duže, onda bar mnogo dublje i duhovno ispunjavajuće.
. . .
Нема коментара:
Постави коментар