Nevolja je u tome što i umetnost, naravo, kao i određene droge, dovode do postepenog smanjivanja prisutnosti u fizičkoj stvarnosti - jedina razlika je u tome što je uticaj umetnosti mnogo laganiji, ne toliko ubitačan kao kod droga. Umetnost, što se duže ''konzumira'', potreba će biti sve veća (kao i kod droga), bar kod onih koji je zaista trebaju i doživljavaju. A što je ta potreba veća - sve je veće povlačenje u svoje zidove, u svoje svetove koji su drugima nedostupni, jer ne spadaju u gore pomenutu fizičku stvarnost. I umetnost ume da bude pogubna na duže staze - za one koji su joj skloni više nego neki drugi; oni su joj skloni više od drugih zato što im je takav mentalni sklop (pored ličnog ukusa i interesovanja za umetnost i zbog toga što su osetljivi, ranjivi, nesigurni od sebe, boje se da ih okolina neće prihvatiti), i kao takav savršeno podložan delovanju umetnosti, ona mu biva izbavljenje, daje mu svetove u kojima slobodno diše.
Slušamo li, na primer, neku muziku (nešto što volimo, ili nešto što slušamo prvi put), dok idemo ulicom, i ako se desi da se mentalni sklop poklopi sa trenutnim raspoloženjem i onim o čemu razmišljamo (u tom momentu, ili u dužem vremenskom periodu) - može se desiti da nam baš ta pesma da odgovor koji tražimo, tj. pokrene mehanizme svesnog i nesvesnog koji će tu istinu ili kakvo drugo potrebno nam saznanje, rešenje nekog problema, iz nas izvući na videlo. Isto tako, ta pesma može u tom momentu pokrenuti nekakav proces sinhroniza
cije elemenata iz okolnog sveta, koja se dešava po nekoj nevidljivoj i nauci nepoznatoj logici - logici našeg nesvesnog, našeg pravog ''ja''. Na primer, mogli smo ići ulicom i razmišljati o ...smislu života, o tome ko je ''glavni'', ko postavlja norme o tome šta je ''lepo'', ''dobro'', ''istinito'' itd., slušajući usput pesmu ''Song from under the floorboards'' grupe Magazine, i baš u tom momentu kad nam se učini da će odgovor na to pitanje zauvek da nam samo izmiče i izmiče, te se pitamo da li se varamo kad mislimo tako - u tom trenu začujemo glas Hauarda Devota (Howard Devotto), koji peva: ''I am angry, I am ill and I'm as ugly as sin / My irritability keeps me alive and kicking / I know the meaning of life, it doesnt help me a bit / I know beauty and I know a good thing when I see it [...]'' I tada se možemo blago nasmešiti usled saznanja da je čovek sam svoje merilo svega, i mirno otići na spavanje - bar taj dan.
Ili nam se može desiti, kao Keruaku i Haksliju, da nam se percepcija okoline i stvari u njoj toliko promeni, da dođe do one sinhronizacije različitih elemenata stvarnosti o kojima sam govorila, ili do izmeštanja sopstvenog uma iz te stvarnosti u kojoj smo prisutni fizički. Slušajući npr. pesmu ''I'd swear there was somebody there'' Dejvida Krozbija (David Crosby), nekog užurbanog, zimskog dana usred predprazničnog raspoloženja, možemo, ako nam u datom trenu raspoloženje oscilira između blagog beznađa i lepršave ravnodušnosti, pomisliti kako se nalazimo usred nekog pustog kanjona u Severnoj Americi, gde je sve prazno, bez ikakvih ljudskih zvukova, gde postoje samo odjeci nevidljivih sila i usamljeni orlovi, može nam, čak, i biti toplo, iako je napolju -10. Kad smo već kod ''fizičkih'' reakcija na neka dela koja nam se jako svide, može se desiti i obrnuto: slušajući neku pesmu koja ostavi jak utisak na nas, dešava se da se prosto ''smrznemo'' u trenu, da nam žmarci prođu kroz kičmu, čak i ako je napolju +30 stepeni.
Umetnost, dakle, može da bude i opasna, zavisno od toga u kojoj meri i koliko dugo se konzumira, baš kao i droge - naročito ako, usled tog promenjenog stanja svesti, shvatimo da se nalazimo nasred pešačkog prelaza dok je upaljeno crveno, i da je pravo čudo što nas nijedan od 20 automobila nije pretvorio u fleku na asfaltu :)
Umetnost, kao što smo upravo videli, menja svest, baš kao i droge. A o ''posledicama'' ''upotrebe'' umetničkih dela ne možemo sa sigurnošću reći onoliko koliko bi možda trebalo (kao upozorenje budućim primaocima istih :)), jer suština te ''upotrebe'' leži u domenu koji je potpuno ličan. Svako na potpuno svoj, subjektivan način doživljava umetnost, iz sopstvenih pobuda i potreba, i način na koji će se neko delo profiltrirati kroz određenu osobu zavisi baš od svega toga zajedno, od, kako sam gore navela, mentalnog sklopa i trenutnih raspoloženja. Te dve stvari se neprestano prožimaju, i njihovi spojevi rezultiraju upravo tim različitim, subjektivnim doživljajima dela, doživljajima, koji bivaju različiti od situacije do situacije. Tako ćemo npr. samo jedno isto delo možda jedan put doživeti ovako, a u nekoj drugoj situaciji, u drugačijem raspoloženju, atmosferi koja nas okružuje, itd., potpuno drugačije. Koliko nas je npr. uzelo da presluša album nekog benda, ili pročita neku knjigu, pa mu/joj se uopšte nije svidelo i uopšte nije mogao/la da ih doživi tada kad je čitao/la, već neki drugi put, čak npr. i posle više godina, kad su raspoloženje, lična interesovanja, itd. bili usklađeni baš tako da su nam dotični album/knjiga potpuno odgovarali, i da smo ih doživeli svim intenzitetom?
Na ovom svetu veliki je i broj onih koji nemaju stvarnu potrebu da doživljavaju umetnost niti stvarne sklonosti za to, već kupe i pamte tuđa interesovanja i izjave o ovom ili onom delu, lažući sebe da je to i njihov lični stav, da i oni vole baš to, time praveći lažnu sliku o sebi koju potom serviraju i drugima, uglavnom kako bi privukli pažnju u određenim krugovima i ostvarili time neke lične dobiti. Ako su i ti drugi poput njih, bez ikakvih zanimanja i sklonosti za pomenutu oblast - oni neće primetiti koliko su te njihove takozvane ''želje'', ''potrebe'' i ''ambicije'' lažne. Takvi kulturni paraziti, kako ih nazivam, nisu tema ovog teksta, ali ih u ovom kontekstu treba pomenuti (o njima će možda biti reči kasnije, u nekom od sledećih tekstova ili blogova).
Нема коментара:
Постави коментар