Postoji velika verovatnoća da će neka dela ili umetnike koja čovek jako zavoli u određenom periodu života voleti i doživljavati i kasnije u životu bezmalo istim intenzitetom kao kad je počinjao. Sa druge strane, neka dela i umetnici koja su ostavila jak utisak na nekoga kad se prvi put suočio/la sa njima, koje je doživeo na jedan način tada (npr. kao adolescent), mogu se doživeti na potpuno drugi način posle mnogo godina, iako ih je dotična osoba u tom nekom prohujalom periodu života ''konzumirala'' toliko mnogo, toliko često i sa tolikim uživljavanjem da je, u svojoj naivnosti, bila gotovo sigurna kako je primila i shvatila sva moguća i nemoguća značenja iz tih dela. I posle toliko godina,
jedna te ista dela i dalje mogu da kriju neke momenta koje tada nismo uočili, i daju nam priliku da u njima, kadgod im se vratimo, uvek nađemo nađemo nešto novo.
To da ne možemo baš tada da doživimo neko delo može vrlo često da zavisi i od zrelosti primaoca, životnog iskustva - neke stvari prosto nisu predviđene za određeno starosno doba, koliko god da je pojedinac inteligentan i ''napredan'', te njihovo prerano konzumiranje može da izazove samo zbunjenost i dezorijentisanost. Ostavimo li ih za kasnije - vidimo koliko je sve drugačije, razumljivije. No, takva dela, koja uspemo da primimo, shvatimo i zavolimo u nekoj (naj)ranijoj mladosti, na svoj način, obično i dalje u sebi čuvaju taj duboki utisak, kao što sam već i pomenula, gotovo da osetimo iste mirise, vidimo iste obrise, boje, kao onda dok smo to delo konzumirali. Ono nas vraća u prošlost - još jedan primer promene svesti.
U mom životu, na primer, muzika igra užasno veliku ulogu. Budući da sam se u tom periodu osećala užasno ranjivo, osetljivo na kritike (naročito u samoj školi), nesigurno u sebe i izopšteno (kao i mnogi drugi u tom periodu, nisam nikakav izuzetak) - muzika nekih od bendova koje sam zavolela negde u drugoj polovini osnovnoškolskog života mnogo mi je pomogla da se ''sredim'', dala mi nešto u šta mogu da verujem, i pokazala da je najbitnije ono što je unutar čoveka, ono duhovno samounapređivanje, i to mu niko ne može oduzeti, to je ono što mi jesmo, bez obzira na to kako nas okolina vidi. Saznanje da me taj duhovni doživljaj ispunjava mnogo više nego bilo šta materijalno mnogo mi je olakšalo sve što me je tada mučilo (kao i mnogim pre mene i posle mene), i tada sam, pod uticajima muzike i knjiga koje sam čitala, počela da pišem. Naravno, bila sam i ostala užasno samokritična, te bi svako ''delo'' koje bih napisala odbacila kao potpuno neuspelo, i sad se smejem uvek kad pomislim na sva ta pisanija :)
No, upravo ovaj momenat, kad sam i sama, pod uticajem dela koja sam volela i volim i dan-danas, počela nešto da stvaram (bez obzira kakav ''kvalitet'' toga bio) - ključan je u ovoj priči, i zapravo je i sam razlog zbog koga sam je i počela. Umetnost ne samo da je u stanju da promeni svest, već i da svojim uticajem na primaoca podstakne stvaranje nečeg novog, nekog novog dela, ako u samom primaocu postoje određeni preduslovi za to. Pored opšteg mentalnog sklopa, itd. (svega onoga što bi važilo i za recepciju umetničih dela) - kreativnost je presudna. Ali, ja lično verujem da i oni koji je nemaju mogu da je steknu, tokom života - ako dovoljno dugo ''konzumiraju'' umetnička dela, i kroz njih usvoje sve moguće i nemoguće načine posmatranja i opisivanja stvarnosti. Neki pojedinci prosto od malih nogu razviju tu hiperosetljivost, na sve što im se dešava, pa i na doživljavanje stvarnosti, sve u zavisnosti od toga kakvo im je okruženje, porodica, genetske predispozicije, itd. - što je već tema neke druge priče. Bilo kako bilo, ta vrsta osetljivosti je ključni elemenat za razvijanje kreativnosti. Ukratko, bitno je imati/razviti sposobnost da se u stvarima kakve one ''objektivno jesu'' (ako spoj ovog glagola i priloga uopšte može biti relevantan ;)) vidi i nešto više, nešto što opet jeste i ta stvar, ali je i prevazilazi - neki simbol, ideja, jedan mali deo veće slike, delić jedne veće svesti čiju veličinu nismo u stanju ni da zamislimo. To ''nešto više'' može i biti i pokazatelj delanja one unutrašnje logike, koju možemo okarakterisati kao stvar ličnog nesvesnog, stvar duše, načina na koji naša podsvest vrši spojeve elemenata stvarnosti sa našim mentalnim sklopom, trenutnim raspoloženjima, itd., tj. načina na koji se ti elementi potom tumače, odnosno pretvaraju u te gore pomenute sim
bole i ideje. Ta unutrašnja logika može, isto tako, biti mehanizam koji možemo pripisati nečemu što je K. G. Jung (Carl Gustav Jung) nazvao ''kolektivnim nesvesnim'', čega su deo ''arhetipovi'', pra-slike, pra-simboli koji su se kroz celu ljudsku istoriju gomilali u ljudskoj podsvesti, prenoseći se kroz generacije i generacije, da bi isplivavali u nekim procesima podsvesnog, npr. u snovima, ili u nekom drugom stanju gde čovekom ne upravlja njegov svesni deo.
Da li su ta logika duše i kolektivno nesvesno povezani jedno sa drugim, ili pak jedna te ista stvar - ne znamo.
Šta je od to dvoje bilo pokretački mehanizam za vizije koje su imali i opisali Keruak i Haksli? I da li je droga bila presudna da bi se dotični mehanizam pokrenuo? Ili pak neki deo njihove podsvesti? Mnogo, mnogo više pitanja se nameće kad se radi o tome, ali ova priča neće ići u tom pravcu.
U svakom slučaju, do sada smo došli do veoma bitnog saznanja: da umetnička dela imaju sposobnost da navedu naše podsvesno na svakakva delanja, od kojih su nam trenutno najvažniji promena stanja svesti (na razne načine) i stvaranje novih umetničkih dela, kreativnost. Sada sledi i lični primer.
Нема коментара:
Постави коментар