Danilogledalo

Niko nije došao po mene, i to bez pitanja, i bez odgovora, pošao sam potpuno sam, a opet, pošto sam imao sebe, imao sam sve njih, i kako sam došao, ne znam, tek, bio sam tamo, i zaista nisam mogao, koliko god da sam pokušavao, da do svesti proguram bilo kakvu predstavu o veličini prostorije, makar u zrnevlju, makar u malim količinama kao što vlasi na glavi ostane malo dažbina predugog ostanka ovde dole i to se naziva neminovnost, mada ga većina naziva starenjem, ograničenost pojmovnim bolestima, zaraženi jezikom, svi odreda, nikad otvoreni, nego nazivaju stvari onako kako su ih učili oni koje su učili oni koje su učili oni koji ni sami ne znaju i tako ja nisam uspeo da udahnem okvir u svoju predstavu o raspoloživom prostoru ovde unutra, a bogami ni u predstavu o osvetljenju. Tek tu mi je svaki okvir bežao, jer ljudski oblik koji je stajao ispred mene je bio potpuno vidljiv, uprkos činjenici da soba nije bila osvetljena, štaviše, zidovi su bili crni, i pod je bio crn, i strop je bio crn, i gusti paravan ispred koga je stajao taj ljudski oblik je bio crn crn, samo je ta ljudska prilika bila vidljiva, selektivna vidljivost, selektivno osvetljenje koje dopire iz same kože jer je neko nešto hteo htelo da vidim upravo to što se moralo videti, što je istina, jer sam pošao sasvim sam, došao sam rastavljen misleći da su delovi ipak poslušni, kako sam došao ne znam, bio sam tamo, bez pitanja i bez odgovora, i video sam... ono što sam video...

            a to je da je ljudski oblik ispred mene zapravo muškarac, bio je nag do pojasa, sklopljen od kostiju preko kojih je nemarno bila razapeta koža, i pitanja o kategorijama kao što su godište, poreklo, ime, broj nisu mi odvlačile pažnju svojim nametanjem kao što to možda inače biva sa većinom mozgova koje su učili oni koje su učili oni koje su učili oni koji ni sami nikad nisu naučili da okviri i ne treba da postoje. Jer za ovog muškarca okvira doista i nije bilo  -  nije bilo kraja njegovim veličanstvenim kožnim bolestima, čirevima, otocima, poluzaraslim i nezaraslim ranama, u najdivnijim bojama, posekotinama, usecima afekata i odsustva afekata, usirenoj i stvrdnutoj oksidisanoj krvi, grumenju i crnim talozima bolesti, i paravan crn, i pod crn, i strop crn, ovde, onde, svugde, spolja, ruke, noge, grudi, vrat, lice, oči, čelo, usta, spolja iznutra, ne vidim ga iznutra ali on tako miriše na konačno, na vrištanje, na grčeve, na svrdlanje, miriše na smrtno, miriše na gnoj, miriše na ubode i kiselinu i progorelo i oprženo, dokle ti pogled seže, gledaj bez kočnica i divi se bez zadrške dometu propadljivosti, postignućima Tanatosa na račun Erosa, žilavoj otegnutoj patnji konačnosti, slavlju nožu, prkošenju infinitezimalnom računu, večnom povratku, divi se! Nema okvira! Nema okvira u patnji, samo kad odlučiš, a odlučićeš, oni znaju, oni iščekuju, čak u toj snazi iščekivanja suptilno podstiču razvoj. Jer ni želji ni iščekivanju, kao ni patnji, nema okvira jer sve je u tebi i bolest i propadljivost i patnja i želja i iščekivanje i razlog da se bude isečen seme nikne samo ne moraš ni da misliš na vodu i onda samo raste i raste i toliko je to mnogo i šta da radiš šta možeš da radiš sa svim tim?? Imao je oko sebe, prikačene za sebe, za ruke, za grkljan, igle, špriceve, cevčice, kroz koje je očigledno nešto konstantno teklo, u njega, kroz žile, kroz grlo, poreklo volje poreklo ruke je bilo nepoznato, bar meni, možda samo meni, možda samo na tren. U neko doba je širom bio otvorio usta, tek tada primetih i dodatak paklu, iznad njegove glave se našla nekakva poluga koja je držala nekakav veliki špric, iz tog šprica je nešto počelo da mu kaplje direktno na jezik, koji je bio isplazio toliko željno, kao dete koje želi da okusi makar i kap kiše nakon dana i dana besvesnog lutanja posle rušenja posle dima posle buke iz metala posle svih koji su ostali da leže i da više nikad ne ustanu čak ni kad bi povikali besplatna ljubav! besplatna samilost! besplatna inspiracija! besplatna volja! besplatni novac! besplatni život! da, on prima otrov, i to svojom voljom, jer volja nema okvira, kao ni želja, ni bolest, ni konačnost, ni želja ni razlog da se bude isečen. Tako svezan, voljom, voljom bez okvira, počeo je, u nekom trenutku, i da izvikuje nešto, glasom zaludnika na daskama života, glasom komete koja je shvatila da je pad jedina i konačna i nerešiva i neupitljiva svrha, tri stvari je izgovarao, tri različita uzvika-izjave, bez najave, bez zašto i kome, i svaki put bi se njegovo lice pretvaralo u neko drugo lice:

’’NE MOGU TO DA DRŽIM U SEBI! NE MOGU TO DA DRŽIM U SEBI!’’, plišanim baritonom punim metaka i očima iz kojih je kuljao arsenik u strahovitim naletima, potom ’’OVO JE TAKO UKUSNO!’’, toplim pevajućim falsetom i detinje razrogačenim očima koji ulivaju ubeđenje u neubeđene, koji mirišu na porodično i koji su na samoj granici da pređu u mešavinu poliestera i lateksa, kao na reklamama, pa potom: ’’BROJ: 185430568677776 – PEŠADIJA - ODRED: SINOVI PUSTINJE - GLAVNOKOMANDUJUĆI: ANDREJ KRIVODUHOV!’’, glasom mašine, bez nijansi, glasom onoga kojim se upravlja, ali blaženih usta i očiju, i ime, da, rekao je i svoje ime... bio je to...

                       

  ...Danil Harms.

Shvativši ono što niko ne želi da shvati, pobegao sam, sa lica mesta, od onoga od čega niko ne može da pobegne, stoga nisam pobegao ni ja, ali sam ipak jurio, koliko me noge nose, jer sam znao, znao sam...

...da nije Harms ono u šta sam gledao.