Bio je to njihov čovek

da, ruke savijene u laktovima u nizu posmatrale su ga kroz prozor pod neobičnim uglom koji nije mogao da miruje, jer se sve zajedno kretalo kretalo, ali tako sporo, da je sunce počelo da se cedi na lim. Tolika sporost je bila omamljujuća, a nigde nije bilo mesta da se sedne, hodnik je bio previše uzak, a sveže majice koje su oprale neke nepoznate žene na telima u pokretu ispunjavale su ceo prostor toliko da ni ruka nije mogla da se pomeri. Mogao sam odmah da izaberem da sednem u jedan od procepa sa sivim pogužvanim starcima, ali se kao suvi cvet otvarala naznaka da postoji bolji izbor, a to je ostati u hodniku, samo da noge izdrže teret sopstvenog tela. Bio je to njihov čovek, ispod sve te gareži i skromnog sivo-crnog radničkog odela, u kosom napredovanju, ali ne brži od gvozdenih članaka trupa matice koja je huktala i njihala se, prepoznali su ga baš kao da je onih pet krakova niklo baš posred njegovog čela. Možda zato što im se nasmešio radničkim osmehom, ponosno, osmehom i očima koji kažu ’’podržavam’’, možda zato što je pritom podigao ruku na osobit način, a možda i zato što je potrčao za čeličnom maticom pod neobičnim uglom čim je primetio vuneni šal na prozoru koji je bio okačio baš moj sagovornik. Na one druge crne neoprane su vikali do besvesti dok ih vidik nije odneo dalje, skarednosti su pljuštale kao iz oblaka rascepljenog seoskim vilama. Slični se valjda namirišu šta god da ih deli jedne od drugih, makar jedan bio u stanju kretanja a drugi mirovanja. Ovde zakoni prirode ne važe. Uvek znaju ko je njihov čovek. Ne znam kako. Ja nisam njihov, ali tada kao da jesam bio. Kasnije, kad su došla dvojica da zapišu imena i da ih odvedu sa sobom, mene nisu pitali ništa. Znali su, namirisali, da nisam njihov. Ali mogli su pomisliti da jesam. Ta ovi su bili svuda oko mene, ni igla nije mogla da padne. Zašto nisu. Pa ja sam ničiji čovek. I'm nobody's man
Got nobody's hand
And I need nobody.
I once had a girl
To me she was the world
But she needed nobody.
Možda? Možda. Nešto ne vidim da su mi ruže u cvatu počele da venu zbog te tako opake činjenice.
Da su me pitali za ime, da su me poveli zajedno sa ostalima i zabranili ulazak na mesto zbivanja dok se cela stvar ne raščisti, da li bih se opirao? Ta ja nisam ni bio pošao tamo, već negde drugde. Da li bih prećutao da nisam njihov, neka me samo vode?



avgust 2009.

Нема коментара:

Постави коментар