hajdemo

negde gde je izvan. evo već trgam cevčice iz staklene boce i kidam flastere sa ruku. evo već čujem sumanutog propovednika iskolačenih očiju izranjavljenih ruku i glasa ogrubelog od ne čekaj to su moje ruke. pošto ti ne artikulišeš nikakvu težnju ja čekam. i dok čekam mislim bolje da vratim bocu na mesto i dok još imam flastere sprovodim kroz cevčice repetativne sekvence buke ultramodernih supermarketa i zvukova stranica koje se okreću i sijalica koje pucaju i prekidaju mi protok normalne dnevne svesti od jeze tog prštanja se trzam i postaje mi jasno da ništa nije spašeno i da li će biljka krivo izrasti ako je zalivaš u mraku i puštaš joj pjeroa mesečara? putanje su mi nekad duge a nekad kratke ali gdegod da idem sakrivam ruke od soli. i uvek pratim pogrešnu povorku. bljesne mi jama i lakirano drvo ali nada je uvek bez ishoda i povorke nema pokrova nema i nema ko da ustane i nema ko da ostane. u mraku u spletu nerava i vena i neravnih vidika vidim te gde mi tuđim očima kažeš hajdemo. ali kad razmaknem tu razroku zbrku od stvari koje se ne vide vidim da sam i dalje unutra čak i kad sam napolju unutar guste formacije vazduha kroz koju ni kašika ne može da padne u kojoj je vreme otežalo od smole koja se cedi  -  zbunjenih žila u korenu stvari sklerotičnih listova uraslih u tlo krivo rastenje hleb je plaćenima da rastave i sastave  -  i čekam mozga gladnog glasa onoga koji je rekao šenberg mu nije ležao i koji je prvi rekao

hajdemo.

                                                                                                                                      leto 2009.