U kući bogatog trgovca vladala je nesloga. Ona večita, tupa, sveprisutna, useljena u svaku poru, katkad sitna kao zrno soli, katkad golema kao planinski venac, bez naznake nade u postojanje leka, duboko pohranjena, da joj se koren više ne da ni naslutiti, a kamoli dosegnuti i saseći.
Čini se da u kući trgovca nikada nije bilo mira, onog istinskog, makar ni na nekoliko minuta. Svađe koje su izbijale između njega i supruge mu behu češće nego jesenje kiše usred jula obolelog od bipolarnog poremećaja. Sa taštom su svađe umele da poprime još gore razmere, uz svu raznolikost tematike i motiva i metafora i stvari i delova tela upotrebljenih u poredbene, simbolične i ostale svrhe. Sa ocem i majkom gotovo da nije ni razgovarao, oni su vodili zaseban život u drugom krilu kuće, a retko kad su razgovarali i jedno sa drugim. Za rodbinu je slabo mario, a kad su se i posećivali međusobno, sitne zavisti i pakosti i prepiranja i zamerke bili su neminovni. Deca, brat i sestra, teško da su se ikad poigrali zajedno. Otuđenost i nesloga su carevale sa svog hladnog prestola, u čudovišnom duetu, veće i silnije nego čitavo bogatstvo i uticaj trgovca, i jedino sazvučje koje je ikad bilo postignuto u toj kući, među njenim žiteljima, beše između ove dve surove vladarke. Jedino njihov odnos nije nikad zakazao, uvek su postizale dogovor, i činile šta su želele: konstantno unositi nemir. Podrivati i najmanju slutnju na slogu.
Tako je život tekao u kući bogatog trgovca. Novca im nije nedostajalo, nikad, uvek je priliv bio jednak, ali je život uprkos materijalnom blagostanju bio sumoran, i bez ikakvog smisla, uslovno nazvan životom, čisto da bi se nekako nazvao. Čak je i ’’postojanje’’ prejak pojam u ovom kontekstu, jer, čitava ta porodica je, takva kakva beše, predstavljala samo puko postojanje, ljušturu postojanja, prekraćivanje vremena do konačnog iščeznuća. Tako doista beše.
A onda se mali sin, osmogodišnjak, razboleo. Našli su ga u nesvesti jednog dana, na poljančetu ispred kuće, izašao je da se igra. I ukućane obuze bol, ali, budući onako nesložni i međusobno otuđeni, čak ni nesreća nije uspela da ih ujedini, makar na tren. Da li ga treba voditi ovom ili onom lekaru. Da li treba da jede ovo ili ono. Da li sme da se kupa. Da li ga uopšte treba voditi lekarima, šta oni znaju, njega su napali neki đavoli. Na koju stranu sveta treba da bude okrenut dok spava. Da li mu odseći pramen kose i baciti ga na ugljevlje, da se oteraju đavoli. Daj da ga odvedemo starcu na kraju sela, on će znati šta mu je. Da li treba stati na vrh brda van sela, i glasno zazivati boga u pomoć. Da li uopšte i verujemo u boga.
Odveli su ga, naposletku, jednom lekaru, i on je zaključio da ne zna šta je dečaku. Odveli su ga, potom, drugom lekaru, pa je i on deneo isti zaključak. Odveli su ga, najzad, i onom starcu na kraju sela, no, i on je ostao gotovo nem pokušavši da ispita ovu čudnovatu bolest, kunući se da nikad nije video tako nešto. Ali, starac je ipak, za razliku od lekara, uspeo, na osnovu nečega, da zaključi nešto što ovi nisu, izustivši samo: ’’Ova bolest nema izvor u nečemu što se može opipati. Nije on pojeo ili popio nešto loše, prehladio se, pao, slomio nešto, jeo prljavim rukama, primio ujed besnog psa, ne. To je bolest koja dolazi iz duše. Njegova duša je zatrovana. Bolest je u njegovoj glavi, i u njegovoj duši. Bude li takvo stanje potrajalo, uvenuće, nećete ga imati više.’’
Ukućani padoše u još gori očaj. Tek sada nisu znali kuda da se okrenu i šta da čine. Ako ništa, uspeli su makar da se slože oko toga da svi veruju u boga, pa su se, na kraju, dotičnom okrenuli, moleći za spas, za čudo. Doduše, ne svi zajedno, i ne u isto vreme, već svako za sebe, no, i to je bio neki pomak, a ništa drugo, konkretnije, kao vid izlečenja, i nisu imali, te su bili ludački istrajni u svojim haotičnim i pojedinačnim molitvama.
I tako su dani prolazili. Dečaku je bivalo sve gore i gore. Odbijao je hranu. Nije se kretao. Nije ni govorio. I, što je bilo najgore od svega, kad god bi neko od ukućana hteo da mu se približi, da ga pomiluje, uteši, ubedi da jede, okretao je glavu. Nije želeo ni da ih pogleda. Iz očiju mu je isijavao čist vrisak, led, i neka čudnovata, nepojmljiva, bolna, ali zrela mržnja, još teža za podneti utoliko što je pripadala jednom malom detetu, njihovom detetu.
Trgovčeva supruga se razbolela od očaja, i sama pavši u postelju. Njena mati takođe. Ni ostali ukućani nisu bili daleko od fizičke bolesti, iznemogli, od osećaja bespomoćnosti, umorni od silnih molitvi, a rešenja niotkuda, niti su nesloga i otuđenost uspeli da minu. Selo je već počelo da priča kako će čitava porodica da se zatre, i biće kao da ih na svetu nikada i nije bilo.
A onda se, iznenada, jednog dana, u selu pojavio jedan neobičan čovek. Na prvi pogled, mogao je biti putujući trgovac ili nešto slično, jer je konj koga je jahao vukao prikolicu sa gomilom raznih stvari, no, niko nije bio siguran u to šta on zaista jeste. Ono što ga je činilo toliko čudnovatim jeste njegov spokoj, neki duboki, istinski, spokoj, u nemerljivim količinama, koji ga je obavijao poput vela, isijavajući kroz njegov osmeh, glas, njegove oči, vijoreći se oko njega i dotičući ljude koje bi sretao i sa kojima bi progovorio. Kad bi ga upitali ko je on, odakle je i čime se to bavi, samo bi se raskezio tim svojim iskrenim, očinskim, blaženim smeškom i očima, i rekao bi: ’’Idem po svetu i lečim neslogu’’. Već sam taj iskaz bi bio dovoljan da izazove širenje zenica i dizanje obrva, no, ljudi su obično postavljali i sledeće pitanje: ’’Kako znaš gde treba da ideš, koga da lečiš, ne ideš valjda kao muva bez glave?’’, na šta bi on odgovarao: ’’Znam ja gde sam potreban’’.
Idući tako kroz selo, došao je i do kuće bogatog trgovca. Zakucao je na vrata.
U prvi mah, niko nije otvorio, pa je zakucao ponovo. Došavši u dodir sa bogatim trgovcem koji mu je, naposletku, otvorila vrata, istog trena ga je zapljusnuo sav otrov otuđenosti i nesloge koji su dopirali iz te kuće, kao ogromna količina vode koja se izlila u kući, a nije imala kud, dok se neko spolja nije pojavio i otvorio vrata. Putujućem trgovcu se lice izobličilo u deliću sekunde, ali to ipak nije narušilo onaj njegov nadljudski spokoj. Pre nego što je što su vrata stigla da se zalupe, uspeo je da pokaže bogatom trgovcu, vlasniku kuće, ono što je imao da mu ponudi: jedan neobični muzički instrument, oblog tela sa rezonatorskom kutijom, iz kojeg je rastao dugački vrat, sa nizom struna, koje su se završavale tik ispod rezonatorske kutije. Žice behu od trske. Bogataš, ljutit, videvši da je u pitanju muzika, poče grubo da odbija putujućeg trgovca, uz reči da on za to nema vremena, da ima tešku muku sa kojom se bori, i bio bi mu zalupio vrata ispred nosa, da ovaj nije rekao: ’’Imate u kući veoma bolesno dete. Njegova duša je bolesna, otuda i telo. A sve to usled nesloge koja vlada u vašoj kući. Znam kako da pomognem, prvo vama, pa tako i njemu - samo ako mi dozvolite.’’
Bogati trgovac je prvo otvorio usta, potom je zanemeo. Čuvši sve to, nije imao druge, nego da pusti čoveka u kuću, i sopstvenim očima uveri se u njegove sposobnosti. Ušao je sa putujućim trgovcem preko praga. U kući je, kao i uvek, vladao haos. Svako od ukućana je pričao i radio nešto drugo, svako za sebe, svako na svoju stranu, putanje, dela i reči im se nikako nisu ukrštali. Sve dok putujući trgovac nije zasvirao svoj instrument.
Svirao ga je vešto, neobičnim preplitanjem žica na vratu, pokretima koje je maltene bilo nemoguće ispratiti okom. Muzika koja je iz tog instrumenta dolazila nije bila nalik ničemu što postoji na svetu. Kao da je sav spokoj koji je posedovao putujući trgovac prenet u tu muziku, da leči, da spaja.
Svirao je neko vreme, i, kako je svirka odmicala, ukućani su se postepeno skupili na isto mesto, jedni do drugih, dok naposletku nisu svi bili na okupu, slušajući muziku, bez ijednog pokreta, bez ijedne reči. Samo su slušali, i upijali taj spokoj.
Kada je putujući trgovac prestao da svira, video je osmehe na njihovim licima. Osmehe koje su upućivali jedni drugima. I, na kraju, osmehe koje su upućivali njemu, i dalje nemajući pravu svest o tome šta im se to zapravo desilo.
Napuštajući kuću, putujući trgovac je obećao da će dati da se načini isti muzički instrument za svakoga od njih, te da će doći da ih nauči kako da ga sviraju, što se, dva dana kasnije, i desilo. Nije bilo lako rukovati dotičnim muzičkim instrumentom, ali, ljubav i sloga koje behu probuđene u njima, i prevelika želja da se dečak izleči, doveli su do toga da su ukućani, u roku od nekoliko dana, uspeli da savladaju osnovu tehnike sviranja.
Potom je usledila najvažnija lekcija, ono što i jeste vodilo ka izlečenju, kako dečaka, tako i čitave porodice: svako je imao zasebni deo u muzici, deo koji svira samo on ili ona, i, svirajući zajedno, činili su dotično muzičko delo celovitim, učeći, istovremeno, da slušaju jedni druge, da znaju ko svira koji deo, i kada, da se prilagođavaju jedni drugima - u sviranju, a samim tim, i u stvarnosti, i u životu.
I stoga - nastavili su da sviraju. I da uče kako da se usklade međusobno. Radili su vredno, danonoćno, sa neustrašivim i neutaživim žarom. Nije prošlo ni nedelju dana - bolesni dečak je napustio postelju, i ušetao u dnevnu sobu, gde su ukućani sedeli i svirali. Imao je širok osmeh na licu. Slušao ih je neko vreme, naposletku rekavši: ’’Ja sam gladan. Kad ćemo da jedemo?’’
Beše to najsrećniji dan u životu bogatog trgovca i njegove porodice. Od tada, pa nadalje, hodili su po osunčanoj stazi ka svojoj budućnosti, večito budni i večito svesni koliko su srećni što su zajedno, što dišu kao jedno. A kad bi došli loši dani, svi zajedno bi se, nagonski, trudili da ih prevaziđu, da im svaki novi dan što pre bude kakvi im inače behu dani, otkada je u njihovu kuću došao putujući trgovac sa svojim neobičnim muzičkim instrumentom: ispunjen slogom, ljubavlju, i slavljenjem života.
Нема коментара:
Постави коментар