list

i tako

dok čekam da potonem

u veštački san izazvan

veštačkim supstancama obloženim varkom prijatnog ukusa

blago se brinući o mogućem ratu eventualno zaraćenih supstanci

mislim na lišće.

ta fiziologija mi baš i nije znana

(bilo u jednini ili u množini)

no, uprkos tome (a valjda to tako i biva)

pažnju mi ipak zaokuplja jedan imaginarni primerak

u slobodnom padu

ali ne onako generički savršen potpun sa blistavom kapljicom vode kao sa (loše) reklame za (lošu) pijaću vodu iz (naoko savršene majke) prirode

već okrnjen

na gornjoj levoj strani

kao ugrizom.

i tako

mislim

okrnjen list ipak ostaje list

sa svim svojim licima i kompleksnostima i padovima u mrak i u svetlo i ljubavima prema hlorofilu prema drugim listovima prema matičnoj grani i matičnom drvetu  i ljubavi prema padovima u svetlo i u mrak

neko će ga svejedno naći

i domisliti onaj fantomski deo (stvarne) okrnjenosti

ne, ne domisliti

oprostiti je možda bolja reč

ne, čak ni to

jer taj neko vidi celinu uprkos okrnjenosti

ili pak vidi celinu u okrnjenosti? ne znam.

a možda će ugraditi deo sebe u tu okrnjenost

parče koje nedostaje

i dopustiti da se u njegovu sopstvenu okrnjenost

ugrade delovi koji nedostaju

jer tako se celina i pravi:

spajanjem. sopstvenih celovitosti i okrnjenosti.

celovit si u svakom trenutku

i nisi celovit dok ne postaneš okrnjen

i dok ne dopustiš sebi

razmenu delova.

čudno.