Levitacija.

Sinoć, u budnom stanju, ugledah bljesak sledećeg prizora: parče ugljen-tamne prostorije, bez trunke svetla. Iz donjeg levog ugla otvaraju se vrata. Traka svetlosti koja ističe kroz vrata se izdužuje i širi, od tanušne ka masivnijoj, pada na pod, lomi se na uglu, obuhvata i zid, i pruža se nagore (takav je vidik onoga čijim očima gledam, kao da čitav prizor posmatra(m) sa visine, a opet nekako iskošeno, izduženo). Na toj traci svetlosti se jasno vidi senka čoveka koji je otvorio vrata, a iznad te senke  -  noge drugog čoveka, sa druge strane vrata, unutar prostorije, vidljive otprilike do kolena. Taj drugi čovek ima blago zamućene, svetleće konture tela, a i čitav taj prizor je okupan nekom šuštavom svetlošću, polustvarnom, kao odsanjanom.

Procesuirajući svoju viziju, shvatih da taj čovek u vazduhu zapravo levitira, ali... šta ako je bio obešen? Šta ako je sam sebe obesio?

Noge mu se zaista jesu klatile, njihale u vazduhu, ali mi se više čini da su lebdele gore-dole (ne toliko upadljivo, doduše, već kao da su bile nošene nekim čudnim, laganim strujanjima vazduha, kao da su u nekom usporenom, bolećivom video-zapisu). Baš kao da levitira. I ostao je da lebdi tako i kad je ovaj drugi zakoračio u prostoriju, kao da je potpuno van sveta, kao da ne mari ni za koga i ni za šta.

Zamišljao sam, sa blagim zadovoljstvom, izraz lica čoveka koji je otvorio vrata i video ovoga što levitira. Koliko li je samo bio zabezeknut. A možda i ne?

Ni mrdnuo se nije.


na osnovu beleške od 07. januara 2010.