Ja, Ditlif Gruben

Ja, Ditlif Gruben, dete čoveka, otac čoveka, majka deteta, čovek sveta, nikad čovek, sveto ništa, napeta struna, sve je to ništa, slomljena kruna, glava u blatu, lanac na vratu... Ne...

Ja, Ditlif Gruben, skakač u ništa, i ništa podeljeno sa svime daje bubanj sveta i lažno veliko srce u čije postojanje je prelako verovati jedino onda kad te uhvate bosog, golog i nespremnog, kože izložene na uvid, vena na sečenje, bez ijedne kape, sa samo jednom glavom, kad te pritisnu uza zid, neprepoznatog, tim kategorijama apstraktnog koje se međusobno potiru... neko je na osnovu toga napisao i knjigu, iz 2 dela, sa preko hiljadu strana... čudno šta sve danas može da stekne obožavatelje, i to milione... visiti sa gelendera, kao mrtva lisica štavljene kože sa dva parčencenta drveta koja se ukrštaju pod pravim uglom, siv, krut i neupotrebljiv, bolesni šerbet, upotrebljen, napola ili načet ili svenut do kraja, zbog nekakve knjige i apsurdnih kategorija, ta to je doista smešno... kad nejestivo diskutabilno belo okno sa pogledom u ništa, sa namerom da osujeti poteru za odbeglom cipelom... možda nož... na pola... Angus u žutom konju... Džerard u rešetkama... stolicu drže noge, govor fino uhranjena odela, srce kosti, a odbrana je uvek slaba, i opet ništa... pre pola minute ovde nije bilo trave a sad vidim izdanke... ova kabanica propušta vodu... misli... poredbena blatišta... strogo željeni pesak... opsadno stanje...  sve... u ništa...

Ne...

Moj najveći strah: biber u zrnu. Moj najveći san je... san.

Ja, Ditlif Gruben, jedem so, sakrivam vodu, deoba bez zajedničkog imenioca, goreti bez zadrške, nema metle da se počisti pepeo jer pepela nema...  samo vatra, i opet ništa... Korpa od pruća, glava u korpi, bio bi to divan san, samo da je moja, glava...

Ne...

Ja, Ditlif Gruben...

Ja... Ditlif Gruben?

Ja... Ja?

Ja?