Neobičan pojam zapravo, nimalo lak za definisanje. Prvo što se meni nameće jeste neka konotacija obaveze. Kada imate obavezu da nešto uradite, bilo na radnom mestu, u školi ili na fakultetu - a vama se to, prosto rečeno, ne radi. Jer vas to ne privlači, iz ovog ili onog razloga: ne spada u vašu sferu interesovanja, ne vidite smisao te radnje, kosi se sa vašim obrazovanjem/vašim ili opštim moralnim načelima (današnji svet kao obavezu postavlja fleksibilni moral), načinom na koji inače radite nešto ili pak vrstom posla za koji ste inače zaduženi. Ne privlači vas toliko da to odlažete dokle god možete (ako uopšte i možete), potajno se nadajući da ćete možda nekako uspeti da izbegnete izvršenje dotične omražene radnje (što se u najvećem broju slučajeva ne dešava). Zato se pobeda nad lenjošću smatra božanskom vrlinom, jer tom pobedom ujedno odnosimo pobedu nad svakodnevicom, pobedu nad samim sobom, i uspevamo da se uklopimo u šablon, nastavljamo da bivstvujemo kao deo ''mašine'', itd. (koji god izraz vam se više sviđa).
No, odmah nakon toga pomislih kako lenjost ne mora i ne može da se definiše samo unutar sfere obaveza. Štaviše, ako pokuša da se definiše van sfere obaveza - više je i ne možemo nazvati lenjošću, koliko god to čudno zvučalo. Ako se bavimo nečim što nas privlači, nekim hobijem, te unutar te aktivnosti dobijemo neku ideju, inspiraciju, koje bi naposletku mogle da dovedu do stvaranja nečeg novog, u bilo kom obliku, i ako i pored toga što je to aktivnost koju volimo, koja nam služi kao razbibriga koliko god zahtevna možda bila (za nekog drugog), odlažemo ostvarenje te ideje i otelotvorenje te inspiracije (iako imamo slobodnog vremena na pretek) - onda i ne možemo govoriti o ''lenjosti'', nego o nedovoljnoj želji da se nešto uradi. Koliko god nam se ta prvobitna volja i želja činile jakim, usled originalnosti i zanimljivosti dotične ideje, uvek se, iz ovog ili onog razloga, može javiti pitanje: ''pa ipak, čemu to?'' Ili ''možda nije dovoljno dobro?'' Ili ''možda ću utrošiti gomilu vremena na to a neću uraditi onako kako sam zamislio/-la?''
Setimo se rečenice koju smo prečesto čuli npr. tokom čitavog školovanja: ''On/ona je pametan/pametna, on/ona može, ali neće.'' To je ona iskonska, prava, ''prva'' definicija lenjosti. Kad malo bolje razmislimo, zvuči kao osuda, zar ne? Osuda, i to bez ikakvog podpitanja, bez ikakve svesti o tome da se iza zavese možda dešava nešto za šta mi ne znamo ili što možda ne možemo ni da shvatimo. Možda on/ona ''neće'' to što ''može'' zato što ne vidi smisao dotične radnje. Možda vidi smisao u nečem sasvim drugačijem, za šta niko i ne zna. Osuda, bez ijednog pokušaja da se sazna pravi razlog.
Нема коментара:
Постави коментар