Počnemo li iz nekog razloga da se udubljujemo u definisanje nekog pojma koji upotrebljavamo svakodnevno, pojma koji je već uveliko prećutno definisan od strane mnogih, kroz protok vremena i istoriju istorija, uvidimo da ga ipak nije lako potpuno definisati i tom definicijom obuhvatiti sve njegove smislove i raznorazne nijanse. Možda je to zato što je svetu uglavnom dovoljno to prećutno definisanje, jedno jedino, koje će važiti za sva vremena, a poznato je da svet vrlo bolno doživljava i preživljava svaku promenu (čak se i svim silama bori protiv promena), naročito ako je u pitanju ponovno vrednovanje opšte poznatih stvari, pretumbavanje i izvrtanje stvarnosti kakvu svako poznaje, bez pitanja. A dovoljna je samo jedna definicija, ona ''prva'', prećutna, koja će se, poput kakve podmukle bolesti, prećutno širiti u svaku poru stvarnosti, u svakog čoveka, dok ne postane prekasno za bilo kakvo postavljanje pitanja, bilo kakvu promenu, jer sve što sluti na promenu i previranje, sluti i na lom, nepovrat, kretanje od nule, mučnu obnovu.
Stvar se dodatno komplikuje kad su u pitanju apstraktniji pojmovi, neopipljivi, za koje bi vam odrasle jedinke čak rekle i da se baziraju na iracionalnom. Pitate li neku od tih jedinki da vam definiše neki od tih opšte poznatih a neuhvatljivih pojmova, postoji velika verovatnoća da se njihov odgovor (makar u svojoj suštini) neće mnogo razlikovati od odgovora deteta triput mlađeg. Jer onaj ''pravi'' odgovor zapravo i ne postoji. To je nešto u šta se ne može zaviriti. Barem ne racionalnim delom bića, golim okom. Mogu se u sferi racionalnog naći delovi tog odgovora, uzrok i posledica, sagledati organski procesi, ali pravi odgovor leži u iracionalnom, i samim tim se poprilično svodi na subjektivnost i naveliko uvažava različitost svake jedinke. Ukratko, svako to doživljava drukčije.
Odrasle jedinke imaju tendenciju da sve u šta nisu sigurne (ili i ono u šta jesu) zavijaju u beskonačne velove i krpe (kvazi-) naučne, načitane, ozbiljne terminologije (koja je nužna karakteristika odrasle jedinke, nešto čime ona zavređuje poštovanje i što doprinosi tome da ona biva smatrana odraslom i ozbiljnom). No, iako je njihov odgovor obavijen gore pomenutim poslasticama ozbiljnog sveta, racionalnog, koji uzdiže empiriju, uzrok i posledicu, ne mora da znači da je to odgovor koji istinski vredi, bilo u sferi racionalnog, iracionalnog, uzročno-posledičnog i empirijskog, i ne mora da znači da je (potpuno) tačan, i ne mora da znači da je bilo ko obavezan da ga prihvati kao tačan, bez obzira na to koliko autor tog odgovora bio učen i potkovan svim znanjima ovog sveta.
Mala Helena:
I onda sam se ja prosto zaljubila u njega, ne znam zašto, ne znam kako sam se zaljubila, prosto ne znam kako se ljubav zbiva oko nas. Al' samo znam da mi se odjednom desila ljubav. Ne znam. Al' ne znam odakle se stvorila.
Odrasla jedinka:
Ljubav (prečesto sinonim za zaljubljenost, te ih u ovom kontekstu možemo i smatrati sinonimnim pojavama) je proizvod promena u hormonskom sastavu, usled čega nastaje osećaj da bez osobe u koju smo se zaljubili ne možemo da živimo. A zapravo se privlačimo genetski i na polju telesnih mirisa.
Koje gledište vam više odgovara, odlučite sami.
(citat gđice Helene preuzet iz sledećeg video-klipa: http://www.youtube.com/watch?v=h-Pp4bmVs8o)
Stvar se dodatno komplikuje kad su u pitanju apstraktniji pojmovi, neopipljivi, za koje bi vam odrasle jedinke čak rekle i da se baziraju na iracionalnom. Pitate li neku od tih jedinki da vam definiše neki od tih opšte poznatih a neuhvatljivih pojmova, postoji velika verovatnoća da se njihov odgovor (makar u svojoj suštini) neće mnogo razlikovati od odgovora deteta triput mlađeg. Jer onaj ''pravi'' odgovor zapravo i ne postoji. To je nešto u šta se ne može zaviriti. Barem ne racionalnim delom bića, golim okom. Mogu se u sferi racionalnog naći delovi tog odgovora, uzrok i posledica, sagledati organski procesi, ali pravi odgovor leži u iracionalnom, i samim tim se poprilično svodi na subjektivnost i naveliko uvažava različitost svake jedinke. Ukratko, svako to doživljava drukčije.
Odrasle jedinke imaju tendenciju da sve u šta nisu sigurne (ili i ono u šta jesu) zavijaju u beskonačne velove i krpe (kvazi-) naučne, načitane, ozbiljne terminologije (koja je nužna karakteristika odrasle jedinke, nešto čime ona zavređuje poštovanje i što doprinosi tome da ona biva smatrana odraslom i ozbiljnom). No, iako je njihov odgovor obavijen gore pomenutim poslasticama ozbiljnog sveta, racionalnog, koji uzdiže empiriju, uzrok i posledicu, ne mora da znači da je to odgovor koji istinski vredi, bilo u sferi racionalnog, iracionalnog, uzročno-posledičnog i empirijskog, i ne mora da znači da je (potpuno) tačan, i ne mora da znači da je bilo ko obavezan da ga prihvati kao tačan, bez obzira na to koliko autor tog odgovora bio učen i potkovan svim znanjima ovog sveta.
Mala Helena:
I onda sam se ja prosto zaljubila u njega, ne znam zašto, ne znam kako sam se zaljubila, prosto ne znam kako se ljubav zbiva oko nas. Al' samo znam da mi se odjednom desila ljubav. Ne znam. Al' ne znam odakle se stvorila.
Odrasla jedinka:
Ljubav (prečesto sinonim za zaljubljenost, te ih u ovom kontekstu možemo i smatrati sinonimnim pojavama) je proizvod promena u hormonskom sastavu, usled čega nastaje osećaj da bez osobe u koju smo se zaljubili ne možemo da živimo. A zapravo se privlačimo genetski i na polju telesnih mirisa.
Koje gledište vam više odgovara, odlučite sami.
(citat gđice Helene preuzet iz sledećeg video-klipa: http://www.youtube.com/watch?v=h-Pp4bmVs8o)
Нема коментара:
Постави коментар