Uspon

Nalazim se u nekom polu-otmenom hotelu u okviru kog se nalazi restoran sličnog ranga. Zajedno sa grupom nekih nepoznatih ljudi sam čekao nešto, da dođem na red za nešto. Ne znam tačno šta je to bilo, mada, osećaj vezan za čitavu situaciju je bio nešto konkretniji: nada u boljitak pomešana sa zagonetnim, prikrivenim užasom.

Sunce je probijalo kroz prozore tog objekta, bilo je prijatno osunčano unutra. Sa moje leve strane bili su neki pultovi za kojima su sedeli i stajali ljudi. Stojim tako, u već pomenutoj grupi ljudi, a sa mnom je jedan mlađi čovek, crnokos, crnobrk i crnobrad. Pričali smo o poslu, kako ga je teško naći/dobiti, i uopšte o nepovoljnoj stvarnosti oko nas, i na tu temu ja mu rekoh : ’’Pa naravno da se ne može doći do posla kad kad ne pripadaš nikakvoj grupaciji sa političkim ciljevima’’. I čim sam to izgovorio  -  taj čovek se negde izgubi, nešto se užurbao, a  ispred mene se stvori složeni kompleks pokretnih traka, na koje nekom neznanom silom bivam gurnut. I one me nose u svim pravcima, vrlo komplikovanim, i to neverovatnom brzinom, ali tako da se krećem nagore, na neki viši, ljudskom oku nevidljivi sprat te ustanove (šta god ona zapravo bila). Tolikom brzinom sam bio nošen tim trakama da nisam ni imao utisak kao da se zaista krećem, već mi je delovalo kao da putujem nekom vrstom ultra-brzog lifta koji je proizvod eksperimentisanja sa kosmičkim prevoznim sredstvima.

Posle nekoliko trenutaka dospevam na to krajnje odredište, i tu silazim sa traka. Sa moje leve strane nalazi se čovek, prosečno obučen i prosečnog izgleda, koji stoji za nekom napravom, nekom vrstom računara sa štampačem. Iz te naprave, poput karte za prevoz ili fiskalnog računa, izlazi svetlo-maslinasto-zeleni duguljasti papir (oivičen tamnijom nijansom te iste boje), i to se desilo istog trenutka kad sam se pojavio pred njima. Shvatio sam odmah da su to podaci o meni. I tada – bila mi loše. Fizički loše. Užas na visokom stupnju. Osećam mučninu, vrti mi se u glavi, ne mogu da stojim na nogama, kao da ih i nemam, a što je najgore, jezik kao da mi se sabio u jednu loptu, ukočen potpuno, i tvrd, došavši do grla, bojao sam se da ću ga progutati ili da će me ugušiti. Tu su još neki ljudi, nešto mi rekoše, u tom bunilu mi je sve to isparilo iz sećanja, ali između ostalog pomenuše kako mi je loše zbog tog ’’putovanja’’ onim superbrzim trakama, i tu sam gotovo uveren da to mora biti da je neka tehnika koja se koristi pri pravljenju mašina za put u kosmos, ili tako šta. Ali toliko mi je loše da ne mogu da stojim na nogama, kao posle neke užasno jake anestezije ili prevelike doze nekog čudnog leka za smirenje, jezik mi je već u kritičnom stanju i počinjem da stenjem od muke i da plačem, neartikulisano (svega par puta u životu sam plakao zbog prevelikog fizičkog bola, potpuno sam nečujan kad ga trpim, jer smatram da zvučna reakcija na bol, koliko god da je jaka, ne može da mi pomogne da patnja zaista prođe).

I prisutni ljudi mi tada brzo dadoše običnu belu plastičnu čašicu sa malo vode i nekoliko okruglih malih tableta, da popijem, rekavši da će mi od toga biti bolje. Na brzinu stavljam te tablete u usta, zalivam ih vodom (usled paralisanosti i sklupčanog tvrdog jezika koji dodatno otežava stvar i ne uspevam da pijem kako treba, već mi pola iscuri iz usta). Naposletku uspevam i da ih progutam, mada ni sam ne znam kako.

Tablete jesu delovale. To je bilo prvo i poslednje milosrđe te nepoznate više instance koja me je na silu izvukla iz spokoja anonimne gomile i podigla me na taj čudni, tuđi nivo postojanja, obezličeni. Prinuđen sam da budem tamo, i dalje. Ali to ne znači da znam i šta se od mene očekuje. Niti kako da ispunim to što se od mene očekuje. Ili je to sve samo iluzorno.

Možda i nisam tamo. Možda sam... nigde.

A možda se prvo mora biti nigde, da bi se dospelo negde.

Možda svaka jedinka u neko doba mora da proživi sopstveno čekalište, u mraku, bez ikakvih uputstava, sakupljajući u sebi materijal za sintezu uputstava, za njihovo otelotvorenje. I tako sebi tvori put. Iz ničega. Menjajući uputstva u hodu, onda kada je to potrebno.

Dolaziš na svetlo bez uputstva za upotrebu. Nije strašno ako to shvatiš tek na pola puta. Ali strašno je stajati, bez puta. Stajanje privlači skončavanje. Prvo malo, koje se pretvara u veće, što se duže stoji, dok se ne pretvori u konačnu smrt. Nepostojanost – da, ali nepostojanje – ne.

Dakle, hodati, dalje, i kad nema puta. Jer, negde u mraku, nalazi se put. U nekretanju nalazi se – ništa.

Na osnovu sna od 09. 09. 2011.