Jednog dana, ubrao sam cvet. Beše beo.
Kao što to često biva u dobu post-post-postmoderne, nije mi se svidela boja latica, stoga dadoh sebi slobodu da ga prebojim, kao što je, ne tako davno, i bledi Drela imao običaj da prefarbava i preformuliše žive i nežive stvari kojima je bio okružen.
Zašto je to činio? Stvarnost i jeste konstruisana tako, iz bezbroj džepova, ispusta i površina svih mogućih veličina koje su tu baš zato da bi se prefarbale, ali tako da, ako ih jedna individua prefarba onako kako se njoj hoće, i druga i treća i četvrta i peta individua takođe mogu da učine isto, bez ikakvih ograničenja - baš kao da niko pre njih nije ni takao stvarnost svojim slikarskim arsenalom. Zašto je to tako? Zato što stvarnost ima tu divnu i čudnovatu osobinu koja dopušta svakom da od nje čini šta god zaželi. Jer stvarnosti ima onoliko koliko ima pojedinaca. Niko ne (mora da) deli istu stvarnost kao pojedinac/pojedinci iz njegovog bližeg/daljeg okruženja. Samo ukoliko to ne želi.
Elem, nije mi se svidela boja latica cveta kog sam ubrao (iako je, ah! sam čin ubiranja cveta već trebalo, samo po sebi, da predstavlja neslućenu radost, radost koju nije dalje trebalo dovoditi u pitanje, a kamoli menjati u bilo kom smislu - nego je trebalo prilagođavati sebe toj radosti, svim snagama, jer, O, Čoveče, Ti si taj koji je izvukao premiju, Ti si taj koji se tako čarobno uvalio u tu radost, i Ti u njoj, takvoj kakva je, treba i da ostaneš, i u te svrhe ćeš se, bogme, i preinačiti, koliko god da je potrebno). I tako odlučih da ga prebojim u - crveno.
Zašto crveno? Pa, crveno je divna boja, boja taloženja svakojakih struja, zgodnih i nezgodnih, korisnih i ubojitih, boja navale semena i začetaka, boja prepreka koje padaju pod varnicama, boja zaleta i brzine i odmerenosti i neumerenosti, boja trenutka, i boja podrivanja, gušenja i zakopavanja trenutka i trenutaka i prepreka i objava i odluka i svrha i smislova i ciljeva, svesnih i nesvesnih, znanih i neznanih. Divna boja.
I obojio sam cvet u crveno, i ta boja mu potraja neko vreme, i to ne baš kratko. Potom mi crvena više nije odgovarala, te odlučih da cvet obojim u neku drugu boju. Ovog puta to beše plava.
Zašto plava? Pa, plava je divna boja, boja disanja, krila, boja izdizanja iznad svih prepreka i struja, boja pretvaranja grešaka u mudrosti i pobede, sitne i krupne, boja očiju iza očiju, sveta iza sveta, sloja iza sloja stvarnosti, boja utrobe unutar utrobe, mirisa unutar mirisa, boja stvaranja, novih kategorija stvarnosti, novih definicija, novih stvari i novih imena za nove i stare stvari, boja ideja iz vedra neba, snage stvaranja koja ne mora ni da se priziva, već dolazi sama, poput poplave. Beše to još divnija boja, ali njena snaga nije uspela da prekrije prethodnu, crvenu, čiji slojevi su i dalje probijali kroz preplete vena i kožu latica, dok se raspodela snaga dvaju boja nije svela na pola-pola. Postojale su rame uz rame. A kad se dve reke udruže to ne mora nužno da znači i veću snagu.
U tom združenom, dvojakom postojanju svoje mesto je, naposletku, počela da traži i prvobitna boja - bela. Bela baš i nije boja neke naročite (opšte prihvaćene i univerzalnim kriterijumima određene) lepote. Zapravo, čak nije ni boja. Ali sva obla drvena vozila načinjena za put po vodi koja su se na početna odredišta vratila praznih šaka, izranjavljena, u mnogostruko manjem broju nego kada su polazila, izuzetno dobro poznaju ovu boju.
Stoga odlučih da drastičnim merama izazovem željenu promenu - obojih cvet u crno.
Zašto crna boja? Kao ni bela, ne poseduje neku lepotu opšte znanu svima, i, kao ni bela, čak se ni ne smatra bojom. Pa ipak, desila se, i to najvećim delom neprizvana. I pokušala da u potpunosti prekrije sve prethodne boje. Kada se desi, crna boja teži da svoje osobine i svoja stvarna dela zamaskira u neizrecivu lepotu i dubinu postojanja, da bi naposletku težila da mrak u koji uvlači, vakuum i ogromno crno sveproždiruće ništa bez izgleda za ikakav spas provuče kao jedinu stvarnu opciju, jedini pravi modus življenja, bol i trpljenje, ono jedino što postoji, najiskreniji i jedini istinski put ljudske jedinke u ovoj fizičkoj stvarnosti. Crna je boja večitog držanja daha, praznog stomaka bez osećaja gladi, boja bolesti bez bolesti, boja neprekidne oscilacije seoskog đerma, put nagore-put nadole, put nagore-put nadole, boja kamena koji uvek teži da te gura nadole, samo nadole, koliko god se peo nagore, otečenih korenova nožnih prstiju, i bolnih cevanica od skokova bez pomoći obuće.
Crna je, posle nekog vremena, doista u potpunosti prekrila sve boje. I trajalo je to dugo, a način na koji bi se makar prizvala promena nije se ukazivao. Crni cvet je godinama stajao na istom mestu, gotovo uvek sijajući jednakim sjajem, bledeći na momente, pokazujući tako slojeve onih drugih boja, ali ponoć bi se uvek vraćala.
Činilo se da rešenja nije bilo. Ali najbolja rešenja su uvek najjednostavnija. Stoga prosto uzeh cvet i - pretvorih ga u nešto drugo. Postojanje nije fiksni fenomen. Uvek je podložno promenama, čak i kad se čini da je sve definisano miljama unapred. Onog trenutka kada to shvatite, uhvatićete sebe kako ponovo uzimate dah. A ponoć vas više neće nagrizati.
A šta je to ''nešto drugo'', to u šta sam na kraju pretvorio ubrani cvet? Možda ću da vam kažem kad saznam.
Fotografisano u Zemunu, u martu 2011.
Kao što to često biva u dobu post-post-postmoderne, nije mi se svidela boja latica, stoga dadoh sebi slobodu da ga prebojim, kao što je, ne tako davno, i bledi Drela imao običaj da prefarbava i preformuliše žive i nežive stvari kojima je bio okružen.
Zašto je to činio? Stvarnost i jeste konstruisana tako, iz bezbroj džepova, ispusta i površina svih mogućih veličina koje su tu baš zato da bi se prefarbale, ali tako da, ako ih jedna individua prefarba onako kako se njoj hoće, i druga i treća i četvrta i peta individua takođe mogu da učine isto, bez ikakvih ograničenja - baš kao da niko pre njih nije ni takao stvarnost svojim slikarskim arsenalom. Zašto je to tako? Zato što stvarnost ima tu divnu i čudnovatu osobinu koja dopušta svakom da od nje čini šta god zaželi. Jer stvarnosti ima onoliko koliko ima pojedinaca. Niko ne (mora da) deli istu stvarnost kao pojedinac/pojedinci iz njegovog bližeg/daljeg okruženja. Samo ukoliko to ne želi.
Elem, nije mi se svidela boja latica cveta kog sam ubrao (iako je, ah! sam čin ubiranja cveta već trebalo, samo po sebi, da predstavlja neslućenu radost, radost koju nije dalje trebalo dovoditi u pitanje, a kamoli menjati u bilo kom smislu - nego je trebalo prilagođavati sebe toj radosti, svim snagama, jer, O, Čoveče, Ti si taj koji je izvukao premiju, Ti si taj koji se tako čarobno uvalio u tu radost, i Ti u njoj, takvoj kakva je, treba i da ostaneš, i u te svrhe ćeš se, bogme, i preinačiti, koliko god da je potrebno). I tako odlučih da ga prebojim u - crveno.
Zašto crveno? Pa, crveno je divna boja, boja taloženja svakojakih struja, zgodnih i nezgodnih, korisnih i ubojitih, boja navale semena i začetaka, boja prepreka koje padaju pod varnicama, boja zaleta i brzine i odmerenosti i neumerenosti, boja trenutka, i boja podrivanja, gušenja i zakopavanja trenutka i trenutaka i prepreka i objava i odluka i svrha i smislova i ciljeva, svesnih i nesvesnih, znanih i neznanih. Divna boja.
I obojio sam cvet u crveno, i ta boja mu potraja neko vreme, i to ne baš kratko. Potom mi crvena više nije odgovarala, te odlučih da cvet obojim u neku drugu boju. Ovog puta to beše plava.
Zašto plava? Pa, plava je divna boja, boja disanja, krila, boja izdizanja iznad svih prepreka i struja, boja pretvaranja grešaka u mudrosti i pobede, sitne i krupne, boja očiju iza očiju, sveta iza sveta, sloja iza sloja stvarnosti, boja utrobe unutar utrobe, mirisa unutar mirisa, boja stvaranja, novih kategorija stvarnosti, novih definicija, novih stvari i novih imena za nove i stare stvari, boja ideja iz vedra neba, snage stvaranja koja ne mora ni da se priziva, već dolazi sama, poput poplave. Beše to još divnija boja, ali njena snaga nije uspela da prekrije prethodnu, crvenu, čiji slojevi su i dalje probijali kroz preplete vena i kožu latica, dok se raspodela snaga dvaju boja nije svela na pola-pola. Postojale su rame uz rame. A kad se dve reke udruže to ne mora nužno da znači i veću snagu.
U tom združenom, dvojakom postojanju svoje mesto je, naposletku, počela da traži i prvobitna boja - bela. Bela baš i nije boja neke naročite (opšte prihvaćene i univerzalnim kriterijumima određene) lepote. Zapravo, čak nije ni boja. Ali sva obla drvena vozila načinjena za put po vodi koja su se na početna odredišta vratila praznih šaka, izranjavljena, u mnogostruko manjem broju nego kada su polazila, izuzetno dobro poznaju ovu boju.
Stoga odlučih da drastičnim merama izazovem željenu promenu - obojih cvet u crno.
Zašto crna boja? Kao ni bela, ne poseduje neku lepotu opšte znanu svima, i, kao ni bela, čak se ni ne smatra bojom. Pa ipak, desila se, i to najvećim delom neprizvana. I pokušala da u potpunosti prekrije sve prethodne boje. Kada se desi, crna boja teži da svoje osobine i svoja stvarna dela zamaskira u neizrecivu lepotu i dubinu postojanja, da bi naposletku težila da mrak u koji uvlači, vakuum i ogromno crno sveproždiruće ništa bez izgleda za ikakav spas provuče kao jedinu stvarnu opciju, jedini pravi modus življenja, bol i trpljenje, ono jedino što postoji, najiskreniji i jedini istinski put ljudske jedinke u ovoj fizičkoj stvarnosti. Crna je boja večitog držanja daha, praznog stomaka bez osećaja gladi, boja bolesti bez bolesti, boja neprekidne oscilacije seoskog đerma, put nagore-put nadole, put nagore-put nadole, boja kamena koji uvek teži da te gura nadole, samo nadole, koliko god se peo nagore, otečenih korenova nožnih prstiju, i bolnih cevanica od skokova bez pomoći obuće.
Crna je, posle nekog vremena, doista u potpunosti prekrila sve boje. I trajalo je to dugo, a način na koji bi se makar prizvala promena nije se ukazivao. Crni cvet je godinama stajao na istom mestu, gotovo uvek sijajući jednakim sjajem, bledeći na momente, pokazujući tako slojeve onih drugih boja, ali ponoć bi se uvek vraćala.
Činilo se da rešenja nije bilo. Ali najbolja rešenja su uvek najjednostavnija. Stoga prosto uzeh cvet i - pretvorih ga u nešto drugo. Postojanje nije fiksni fenomen. Uvek je podložno promenama, čak i kad se čini da je sve definisano miljama unapred. Onog trenutka kada to shvatite, uhvatićete sebe kako ponovo uzimate dah. A ponoć vas više neće nagrizati.
A šta je to ''nešto drugo'', to u šta sam na kraju pretvorio ubrani cvet? Možda ću da vam kažem kad saznam.
Fotografisano u Zemunu, u martu 2011.
Нема коментара:
Постави коментар