Kad nije tu

u meni se rascvetavaju sve neizrecive topografije, kaleidoskopi, dodiri, polihromatski blagoslovi, dijagrami, iskazi, krvni okeani, leptiri, cvetovi i misaone baštine ovog sveta
i tako klijaju i rastući puze kroz grkljan, kupeći usput odjeke otkucaja Velikog Crvenog (koji bubnjaju, prikačeni na pojačalo)
nagoneći me da plodove tog rasta brišem sa uglova i rubova očiju (kada niko ne gleda), pa potom
prizivam sve materijalne i nematerijalne vlasnike ruku, niti i vučnih zraka
da sa parčadima topline izvučenih iz večno sveže i dopunjene zalihe otputuju do prozora primaoca
da se uvuku tiho unutra i uruče pošiljku
da čekaju dok ga ne oblije osmeh (siguran znak da je pošiljka primljena)
pa da sačekaju dok tako osmehnut ne zaspi. Zauzvrat
ne tražim pošiljku sa adrese primaoca
toplu parčad iskinutu iz zaliha
čekaću trenutak ponovnog sastavljanja toplina rastavljenih na određeno ili neodređeno vreme.
Iako je odsustvo jednako prisustvu
iako je parče topline jednako toplini u celini
želim prisustvo i
toplinu u celini, u dvojini
kad sabiranje daje neočekivani zbir i
želim da pokrijem otkriveno koleno
da pomilujem osmeh
sopstvenim rukama.