Voz

Setih se da sam jednom, pre više od godinu dana, sedeo u sobi, uma fiksiranog za nešto krajnje obično i svakovečernje, nešto što definitivno ne obuhvata ispiranje velikih tajvanskih svetaca rastvorom za vraćanje sjaja na merdevinama dugačkim nekoliko metara, a ne obuhvata ni lov na vasionske zvuke i pretvaranje istih u lirsku građu. Beše to jedno sasvim obično veče. Sve dok krajičkom slušnog kanala nisam uhvatio zvuk, zvuk nekog kretanja. Dopirao je iz pravca poda sobe, u regionu podnožja kreveta, tik ispod nabora posteljine sa apstraktnim post-galilejskim motivima. Pažnja mi je već bila odvučena, te pogledah dole, radoznao poput svake životinječoveka, da otkrijem šta je to što proizvodi zvuk, u sobi u kojoj je sveukupno kretanje bilo svedeno na pomeranje ruku i šaka po vazduhu i na cepanje listova trenutnog života, malog formata i skromne gramaže. ''U svetu prepunom ničega, iako nije ljubav, i to znači nešto.'' *
Izvor zvuka kretanja na podu sobe proizvodio je mali voz, koji je za sobom vukao nekoliko vagona. Kretao se gotovo bez ikakvog zvuka svojstvenog vozovima, čulo se samo ugibanje vazduha i fizičke stvarnosti u pravcima kuda je prolazio. Kretao se po nekim šinama samo njemu znanim, negde između redova postojanja mog polu-lažnog žuto-smeđeg parketa, blago krivudajući (komšijski pristojno, ne pijano), tek kao tiha naznaka težine tereta koji je vukao, ali bez žalbi, bez uzbune za požar, bez grozničavog rukopisa, bez znoja, bez venca od trnja.

Voz se kretao kroz moju sobu, prema nekom svom odredištu. Na tom putu odjednom nailazi na moje papuče i sveske, koje su zajedno ležale tu poput gomilice koja čeka na sledeći slobodni termin za preobražaj u dim i pepeo. Suočivši se sa iznenadnom preprekom  -  staje, dok mu je mehanizam radio i dalje, bez obzira na to što stoji u mestu.
Ustadoh smesta i pomerih prepreku. Voz je nastavio svoju maršrutu kroz moju sobu, stigavši naposletku do uskog prolaza između leđa kreveta i ormara, prolaza koji se završava zidom. No, kako se približio, u tom zidu se otvoriše mala vrata, poput malog šaltera, kroz koja je voz prošao, bez ikakvih problema i dodatnih prepreka.
Nakon bezbednog prolaska voza do svog (konačnog?) odredišta vratio sam se pređašnjoj aktivnosti, iskidanju i cepanju stranica života. No, odlučih tu i tada da ipak ne otpratim baš sve stranice u lagume ničega. Svi smo mi vozovi i stanice, i razlikujemo se jedino po broju vagona koje vučemo, broju putnika koje vozimo, po usputnim i kranjim odredištima, i njihovom broju. Ipak, taj broj, broj puteva, broj prolazaka, nije bitan. Ključno je krajnje odredište.



* Stih iz pesme ''World full of nothing'', tekst: Martin L. Gor