Umrla je. Žena. Majka nekoga koga poznajem. U periodu između spuštanja u zemlju i odlaska kući na izmirenje sa svojim mislima i onima još uvek živima, našli smo se u praznoj učionici svoje nekadašnje srednje škole, obučeni u crnilo, od ćutljivih grla do nožnih prstiju. Za katedrom je sedeo krupan, postariji čovek, sedo-sive kratke kose, brđanske aure. Pomerali smo klupe i stolice u stranu, jer je on tako rekao. Zatim je, i dalje sedeći za katedrom, upitao: ''Da li bi bilo bolje da sedimo u tišini i ne pomeramo se, ili da pustimo neku živahnu muziku i plešemo?'' Jedan od momaka, duge crne kose vezane u konjski rep, koji je sedeo na stolici ispred mene, reče na to: ''Sve je ionako umrlo, više nego dovoljno. Treba li i danas plakati? Ili plesati?''
Već samo pitanje koje nam je čovek postavio začudilo me je, jer su njegovo lice i čitava pojava bili sazdani od planine nepomerljivosti i oštrine, protkane iskustvom, kao i nagonom za povlačenjem niti sa većih visina. Uzevši te osobitosti u obzir, pomislih da nikako neće pristati na ono što je momak svojim odgovorom predlagao. Ali ipak... nije rekao ništa. Samo se odjednom začulo: ''Forget your troubles, come on, get happy, you better chase all you cares away, shout hallelujah, come on, get happy, get ready for the judgment day...''
Pomislih kako bi ta žena, majka nekoga koga poznajem, i želela da plešemo ovako, kako sigurno ne bi želela da sedimo u tišini. Ali ne stigoh da to i kažem. I nije bilo bitno. Parovi nogu su već lebdeli preko ostarelog linoleuma, darujući mu dah. I nije bilo bitno. Bitan je bio tvist.
Ipak... jedna leđa, niz koja je padao slap crne kose, vezane u konjski rep, sedela su pogurena, podrhtavajući od hladnoće nepoznatog porekla, dok su šake ispred njih bile pritisnute uz lice, prekrivajući oči, propuštajući tek po koju kap prozirne tečnosti da padne kroz procep koji je ostao usled nedovoljno stisnutih prstiju...
''Dve blede prikaze u tišini trpe svoje boli
Bezvremene u tihom tlu
Rame uz rame u starosti i tuzi
Gledao sam i delao bez reči
Dok si, deo po deo, izvodio svoju priču
I kretao se kroz neznanu prošlost
Plešući na pogrebnoj zabavi.
Uspomene na dečije snove leže beživotne, blede, beživotno
Ruku pod ruku sa strahom i senima
Plačući na pogrebnoj zabavi.
Začuo sam pesmu i okrenuo se
Dok si, deo po deo, izvodio svoju priču
Preko poda, bešumno
Plešući na pogrebnoj zabavi.''
Нема коментара:
Постави коментар