baš tu ispred mojih sklopljenih očiju
i ne pita me za dozvolu.
Ne mari ništa
konj ionako nije moj.
Viknuh ,,Ne''!
Mada to beše čisto iz pristojnosti prema psu (jer ipak nije u redu prema bićima i stvarima da budu progutane tek tako, u jednom zalogaju, bez ikakvog prethodnog upozorenja ili objašnjenja)
no ipak
neki kris-nož u meni
potajno je odobravao
taj nagli gutalački čin i
kad konj zenicama na moje ne odgovori sa ne (ledom i gvožđem u očima koji su nekako bili previše ljudski za jednu životinju, koliko god bela i nestvarna bila)
shvatih da je ipak izvesno ko mu je vlasnik.
Нема коментара:
Постави коментар