Probudio sam se oko 10 ujutru, ali ne uobičajenim mehanizmima (poput prirodnog dostizanja određenog broja časova potrebnih da bi se određeni čovek valjano odmorio). Probudio me je blagi potres, kao da se krevet podamnom pobunio, ili zadrhtao i trgnuo se usled neprijatnog sna. Sa ovlaš ponosnom zajedljivošću pomislih na astralnu projekciju, okrenuh se na bok, pokrih se preko glave i nastavih da spavam.
Ustavši iz kreveta oko 2-3 sata kasnije, po inerciji upalih računar, i krenuh da preturam po društvenim mrežama i znanim mi sajtovima, u potrazi za bilo čime što bi privuklo moju pažnju. Prvo što me je dočekalo jeste vest da se neki ogromni suvi kanjon negde u SAD-u spojio sa Atlantskim okeanom, izmeštanjem i pomeranjem delova Zemljine kore, i to po veoma brzom postupku. Tačnije, Atlantski okean je ispunio taj kanjon. Ali - on je i pre ispunjenja vodom sadržavao nešto, a to nešto jeste gomila golemih statua, isklesanih u jednom komadu iz ogromnog kamenja, statua čija su se tela gotovo čitava sastojala iz divovskih očiju i glava. Pomalo su nalik statuama sa Uskršnjih ostrva, ali ima i drugačijih, amorfnijih, neprepoznatljivijih oblika, do krajnje apstrahovanih i teško uporedivih sa bilo čime iz postojeće stvarnosti. Te statue su sada, dakle, potpuno prekrivene vodom, kristalno čistom i prozirnom. Sve je blistavo i iskričavo, usled popodnevnog svetla i bistrine dana kada je snimak načinjen. Sve se vidi, kamerman snima iz vazduha, a snimak je naknadno obrađen i malo usporen, zarad jačeg doživljaja. Gledam u... Atlantidu, novorođenu Atlantidu, ništa drugo, i odjednom osećam kao da ni za šta drugo u životu nikada nisam ni znao, niti ću znati.
Već sam tamo. Nadvijam se nad podvodnim kamenim carstvom, potom zaranjam u vodu, i s lakoćom obilazim oko statua i promatram ih, kao da sam riba, gledajući i dišući bez teškoća. I čujem muziku. Dečiju himnu bosonogog lebdenja iznad nestvarnih polja nestvarno slobodnih država, puštanja crvenih zmajeva uprkos tome što je vreme ručku i što nadzornik viče i zapoveda iz sveg glasa - kavez je otvoren, nema više ključa. Nema instrumenata u toj pesmi, nema ni teksta. Samo jedan jedini slog, koji tvori i savršeno opasuje čitavu pesmu, zaodenut u blagi odjek, kao da se zvuk odbija o nevidljivu materiju od koje su sačinjena sama nebesa, i to postaje i ostaje deo njegovog bića, skupljajući i zadržavajući ukus čitave te lokacije i srži njene duše. Možda ni ja nisam više ni riba ni čovek ni zatvorenik, već samo duša.
Ustavši iz kreveta oko 2-3 sata kasnije, po inerciji upalih računar, i krenuh da preturam po društvenim mrežama i znanim mi sajtovima, u potrazi za bilo čime što bi privuklo moju pažnju. Prvo što me je dočekalo jeste vest da se neki ogromni suvi kanjon negde u SAD-u spojio sa Atlantskim okeanom, izmeštanjem i pomeranjem delova Zemljine kore, i to po veoma brzom postupku. Tačnije, Atlantski okean je ispunio taj kanjon. Ali - on je i pre ispunjenja vodom sadržavao nešto, a to nešto jeste gomila golemih statua, isklesanih u jednom komadu iz ogromnog kamenja, statua čija su se tela gotovo čitava sastojala iz divovskih očiju i glava. Pomalo su nalik statuama sa Uskršnjih ostrva, ali ima i drugačijih, amorfnijih, neprepoznatljivijih oblika, do krajnje apstrahovanih i teško uporedivih sa bilo čime iz postojeće stvarnosti. Te statue su sada, dakle, potpuno prekrivene vodom, kristalno čistom i prozirnom. Sve je blistavo i iskričavo, usled popodnevnog svetla i bistrine dana kada je snimak načinjen. Sve se vidi, kamerman snima iz vazduha, a snimak je naknadno obrađen i malo usporen, zarad jačeg doživljaja. Gledam u... Atlantidu, novorođenu Atlantidu, ništa drugo, i odjednom osećam kao da ni za šta drugo u životu nikada nisam ni znao, niti ću znati.
Već sam tamo. Nadvijam se nad podvodnim kamenim carstvom, potom zaranjam u vodu, i s lakoćom obilazim oko statua i promatram ih, kao da sam riba, gledajući i dišući bez teškoća. I čujem muziku. Dečiju himnu bosonogog lebdenja iznad nestvarnih polja nestvarno slobodnih država, puštanja crvenih zmajeva uprkos tome što je vreme ručku i što nadzornik viče i zapoveda iz sveg glasa - kavez je otvoren, nema više ključa. Nema instrumenata u toj pesmi, nema ni teksta. Samo jedan jedini slog, koji tvori i savršeno opasuje čitavu pesmu, zaodenut u blagi odjek, kao da se zvuk odbija o nevidljivu materiju od koje su sačinjena sama nebesa, i to postaje i ostaje deo njegovog bića, skupljajući i zadržavajući ukus čitave te lokacije i srži njene duše. Možda ni ja nisam više ni riba ni čovek ni zatvorenik, već samo duša.
Нема коментара:
Постави коментар