gotovo

kolona ljudi
usamljenih ruku
van grada
u daljini
idu ka brdima (neko valjda zna gde su brda)
niko nema nikog
ima samo nas
i oronulu minimalnu bivšu zgradu zabave
iz koje ne sme da se izađe jer
ne znam koji su mi a koji su oni
ipak bendovi ne odustaju zvukom
i učinilo mi se da sam među odsutnima videla
i njih dvoje
smrt od igle koju godinu kasnije
sjaj bez straha u kosi
tako lepi
otišli pre nego što sam se rodila da im kažem

težina odozgo
težina odozdo
u iščekivanju novog praska
odjednom neko mi reče
tako si lepa tek sad te dobro vidim
na ovom svetlu
odričnost zadržavam za sebe
kao znak života

nema više vremena
za čekanje arhetipski voljenog benda da dođe na scenu
idem ka izlazu
bez ijedne reči jednokratnim bezimenim prijateljima
uz maksimalne rizike
prolaz kroz mrak
gde se nekoliko njih u ispranoj maskirnoj odeći
gosti komadima mrtvih zveri sa zakasnelih novina
naši ili njihovi
za koji trenutak pretrčavam
buka olova ka meni i jasno je
trčim i letim nogama hiljadu konjskih griva
kao da sam trčala i letela čitavog života
trčim preko krovova zgrada ivica na stotine metara visine ispod je plavo
ka čekalištu mašina na točkove put do kuće
ali što se više bližim putanja se sve više izdužuje i deli
i tako u beskraj
a nigde nikog nigde
ovo je zaista
kraj sveta