Séamus

Presreli su me u šumi izvan Korkija, Antrim, usred jednog popodneva, sa bakljama, jedno po jedno, iako nisam radio ništa drugo do gledao isključivo svoja posla. Prvo je iskrsla ona, Fiona. Bela haljina, muško-kratka crna kosa, pesnica crvenila na obrazima, akutni bes. Rekla je da traži Džejmsa i pitala me je gde je on, jer se podrazumevalo da ja to treba da znam. Onda su se pojavili i ostali. Delikatne prošlosti, tri sestre, dva brata. Majkl je najstariji, dvadesetogodišnjak. Tek izašao iz zatvora. Potom Mojra, Danijel i Bridžit, opet ista ona neizlečiva paučina tmine. Kad su mi okrenuli leđa na minut, na padini prekrivenoj lišćem, na tom mestu ne beše mnogo drveća i sunce je jače bljesnulo, a zajedno sa njim i pepelokosi dečak, blago prljavog lica i pocepane crne jakne, pogleda prastarog i pretvrdog kao Noklejd. Samo me pogleda tako i nestade. Znao sam da treba da držim jezik za zubima. U gradu izvan već se spremala drvena kutija za zemlju. Ljudi okolo su zujali kao umršene pčele. Bili su besni na mene. Kao da sam ja taj koji je izgubio Džejmsa. Ne razumeju da nije više on taj za koga treba povesti kravu na obalu i pustiti joj krv. Zaplakao sam, ali ne iz žalosti. 

Нема коментара:

Постави коментар