Čitavog životnog veka, svog mog tuđeg (da ih imaju po dva opet bi nastavili da ponavljaju jedno te isto)
ubeđuju me (u svim mogućim oblicima izraza)
te u vinu je istina
te pijem da zaboravim
(znači prvo dolazak do istine pa potom bežanje istine - kad budistički monah napadne stopalom najkompleksniju mandalu ikad, od peska sačinjenu, koju je radio pet godina i jednim potezom razruši svoje delo dekonstrukcija ima smisla a stopalo još više i to nije beg)
i beše tu još pregršt zanimljivih i pomalo kontradiktornih iskaza (no ja dopuštam opraštam kontradiktornost jer ne zaboravljam da sam homo sapiens čija je gradivna jedinica upravo kontradiktornost, a sad što većina meni ne dopušta istu tu kontradiktornost verovatno potiče iz činjenice da piju da bi zaboravili i tako dalje levo i desno, omaše postelju pa se bude stresno ah siromasi)
no ubeđivanje na mene nema taj ubeđivački efekat iskustava iz druge ruke
i jedino što ja znam jeste da
svaka pomama izazvana vinom
boji svojim skupo-lažnim bojama nepostojanog
sve što takne
pod prividom vatre
dok naposletku ne dosegne i poslednji stadijum delovanja
zvani pepeo
i onda
sve se to rastoči razveje
u jedan opšti kolektivni trenutak bez oblika bez imena, samo smešno-tragičnih kontura koje svi prepoznaju
(svaki put kad u gluvo doba sretnu klimave noge ruke koje grle vazduh i promašuju dok prazni stakleni nosač bivše dragocene tečnosti kune svoj elegantni obli oblik i lik jer usled njih ne može da zaustavi kotrljanje po asfaltu)
trenutak nedovoljne snage da bi se pohranio čak i u kolektivnoj svesti
potpuno obeznačen usled prevelikog broja ponavljanja na svakom milimetru loptastog tla koje zovemo domom
a možda takvi trenuci ali i trenuci najsnažniji po propadljivim ljudskim merilima slabe kopne do bezličja do pepela
zato što svi piju
da zaborave
dok ne zaborave
i da zaboravljaju
ubeđuju me (u svim mogućim oblicima izraza)
te u vinu je istina
te pijem da zaboravim
(znači prvo dolazak do istine pa potom bežanje istine - kad budistički monah napadne stopalom najkompleksniju mandalu ikad, od peska sačinjenu, koju je radio pet godina i jednim potezom razruši svoje delo dekonstrukcija ima smisla a stopalo još više i to nije beg)
i beše tu još pregršt zanimljivih i pomalo kontradiktornih iskaza (no ja dopuštam opraštam kontradiktornost jer ne zaboravljam da sam homo sapiens čija je gradivna jedinica upravo kontradiktornost, a sad što većina meni ne dopušta istu tu kontradiktornost verovatno potiče iz činjenice da piju da bi zaboravili i tako dalje levo i desno, omaše postelju pa se bude stresno ah siromasi)
no ubeđivanje na mene nema taj ubeđivački efekat iskustava iz druge ruke
i jedino što ja znam jeste da
svaka pomama izazvana vinom
boji svojim skupo-lažnim bojama nepostojanog
sve što takne
pod prividom vatre
dok naposletku ne dosegne i poslednji stadijum delovanja
zvani pepeo
i onda
sve se to rastoči razveje
u jedan opšti kolektivni trenutak bez oblika bez imena, samo smešno-tragičnih kontura koje svi prepoznaju
(svaki put kad u gluvo doba sretnu klimave noge ruke koje grle vazduh i promašuju dok prazni stakleni nosač bivše dragocene tečnosti kune svoj elegantni obli oblik i lik jer usled njih ne može da zaustavi kotrljanje po asfaltu)
trenutak nedovoljne snage da bi se pohranio čak i u kolektivnoj svesti
potpuno obeznačen usled prevelikog broja ponavljanja na svakom milimetru loptastog tla koje zovemo domom
a možda takvi trenuci ali i trenuci najsnažniji po propadljivim ljudskim merilima slabe kopne do bezličja do pepela
zato što svi piju
da zaborave
dok ne zaborave
i da zaboravljaju
Нема коментара:
Постави коментар