Test

„Izvolite, možete da uđete.“

ELN-Ž 7791 je zadrhtala i naglo podigla očne kapke, vrtoglavo cimnuvši glavu unazad. Ramenima su joj se pritom razlili slapovi riđih uvojaka, koje je bila brižljivo skupila u punđu pre nego što će izaći iz kuće. Brzo se uspravila i dovela sve funkcije u normalu, pa ušla u prostoriju.

Unutra nije bilo ničega osim četiri mat bela zida, običnog poda od bledosmeđe imitacije drveta i jednog minijaturnog prozora na čijem simsu je stajala tamnocrvena saksijica sa malom zelenom biljkom. Prešavši pogledom prostoriju kao skenerom i omirisavši vazduh, pomislila je kako u njoj sigurno nema ni delića otiska nečijeg prsta, nijedne dlačice, čak ni ljuspice mrtvog epitela.

  Glasledenica dobio je i svoje neoljudsko obličje u vidu tela obučenog u kombinezon iste mat bele boje kojom je bila obojena i sama prostorija.

 „Test će uskoro početi. Ovo je jedan od novih rutinskih testova provere sećanja, senzornih i ekstrasenzornih sposobnosti. Nema razloga za anksioznost.“ Mišići oko crnih očiju bez ikakvog odsjaja nisu se ni pomerili.

ELN-Ž 7791 je trenutak kasnije spazila i drugog neočoveka u prostoriji: izgledao je gotovo isto kao prvi, samo što je umesto crnih zenica imao bele, tako da je delovalo kao da u očima nema ničeg drugog osim beonjača.

„Od vas se očekuje sledeće: da na osnovu svega što se nalazi u prostoriji zaključite šta se u njoj juče desilo. Imate tri sata“, rekao je crnooki.

 Belooki nije rekao ni reči. Samo pošto je, savladavši prvobitnu zbunjenost, zaustila da ih nešto upita, okrenuli su se i izašli iz prostorije, zatvorivši za sobom vrata uz meko ,,škljoc“.

I ranije je polagala testove provere sećanja, senzornih i ekstrasenzornih sposobnosti, ali ništa od ovoga ni u kom pogledu nije nalikovalo prethodnim iskustvima. Započela je uobičajeno skeniranje prostorije, da proveri ima li u čitavoj toj apsolutnoj čistoći, belini i praznom prostoru bilo kakvih nedoslednosti, nečega što bi joj na prvi pogled promaklo, ali nečeg takvog nije bilo. Hodala je od zida do zida, od ugla do ugla, skenirala svaki delić, njušila svaku česticu vazduha, ali ništa nije uspela da uoči. Potom je, puzeći, skenirala, njušila i opipavala svaki milimetar poda, u potrazi za skrivenim pukotinama ili nečem sličnom, ali sve što je neokorteks vraćao bilo je: ,,Nađeno 0 nedoslednosti u građi. Pretraga nije uspela.“ 
Na koji, dođavola, način treba da saznam šta se desilo u potpuno praznoj i sterilno čistoj prostoriji? mislila je. Možda da pitam prokletu biljku da li se ona seća? Kladim se da bi im se to dopalo, toliko da bi me to odvelo pravo do Zavoda za re-kreiranje, pre isteka roka... A možda je sve ovo neki trik i test nije moguće položiti. Ustala je sa poda i prišla prozoru sa biljkom.

Svetlozelena biljka sa desetak malih ovalnih, glatkih, kožnatih listova, stabljike dugačke oko petnaest centimetara, u saksiji crvenoj poput krvi, delovala je gotovo besmisleno u čitavoj toj belini koja kao da je gutala svaki trag o postojanju bilo čega i bilo koga u prostoriji, pa i trag o postojanju same prostorije. ELN-Ž 7791 je primenila uobičajeno skeniranje očnim nervima, prelazeći biljku najpre u celosti, potom svaki njen delić, ali ni ovog puta pretraga nije dala nikakvog rezultata. Potom je, ne znajući više šta da radi, počela da opipava svaki list i da ga njuši, što takođe nije urodilo plodom. Nemajući više nikakvih ideja, sela je na pod tik ispod biljke, opruživši noge, naslonivši leđa na zid i zažmurivši.

Neokorteks joj je vrveo od života. Ćelije, dendriti, aksoni i sinapse iskrili su poput blistavih, vazda budnih očiju metropole usred noći, generišući sopstvene sadržaje na osnovu već postojećeg mentalnog materijala iz njenog mozga, tvoreći tačke, krake, ušća i brzake podataka, kao i mostove koji su ih spajali i pretvarali u složene lavirinte. Iz delova tih lavirinata potom bi nicali novi i novi kraci, brzaci, ušća i tačke, usložnjavajući dalje čitav proces, dok čitava moždana masa nije postala bela, užarena, pulsirajuća buktinja.
ELN-Ž 7791 je slušala zvuk pesme sopstvenog mozga, pesme koja nije nastajala ni po kakvim postojećim muzičkim načelima, ali svi tonovi slagali su se međusobno, zajedno tvoreći vrhunsku pesmu moždanih nebesa.
Potom se pesma promenila, postala smirenija; gasio se ton po ton, dok naposletku nije ostao samo jedan, ravni, tanki, bleštavi, zvonki ton, kao žica gitare koja vibrira belom svetlošću. Na kraju je i on utihnuo, ostavljajući za sobom bele iskrice koje su se takođe gasile jedna po jedna.
Onda ju je nešto povuklo napolje, izvan moždane mase utonule u sasvim novu vrstu tame, izvan lobanje, izvan čitavog tela, izvan čitavog vela dobro joj poznate stvarnosti, i to nešto je zujalo i brujalo sasvim drugačijom vrstom pesme, kakvu do tada nije čula...

Otvorivši oči trenutak kasnije, videla je da se nalazi u nečemu što je nalikovalo ogromnoj pokretnoj svetlozelenoj cevi čiji su se zidovi mreškali poput površine mora. Pred očima su joj promicali različiti prelivi zelene, a kroz zidove cevi, čija je površina bila izbrazdana strukturama nalik na vene, probijala se žućkasta svetlost. Naglavačke je padala kroz složene nervature koje su pulsirale, obrađujući i potiskujući dalje ono što je kroz njih proticalo, složnošću i složenošću koje su odavale utisak mašine... Ali sve teksture, boje i mirisi koji su je okruživali nikako nisu mogli da budu veštački... a ako nisu bili veštački, šta su drugo mogli da budu?

Naposletku, pad joj je zaustavilo nešto što je podsećalo na ogromni veo od neke polučvrste elastične tvari, na kome su se smenjivale razne nijanse svetlosti. Plutajući, odgurnula se od vela rukama i nogama kako bi iz daljine bolje mogla da sagleda o čemu je reč, shvativši potom da zapravo gleda neku vrstu ekrana. Na njemu je proticala jedna jedina video-sekvenca koja se ubrzano, u krupnom kadru, ponavljala unedogled: tanka, dugačka igla prodire u oko, u crnu zenicu, ostaje tu nekoliko sekundi, nakon čega zenica kao da iščezava, a od nje ostaju samo jedva vidljivi crni obrisi.

Ono što je videla bilo joj je dovoljno, te se vratila u sopstveno telo. Otvorivši oči, dala je sebi nekoliko trenutaka da se pribere i ponovo privikne na fizički prostor. Potom je lagano ustala sa poda i pošla ka vratima.
Crnooki i belooki već su čekali iza njih. Nije rekla ništa, samo je pogledala belookog pravo u oči. „Slobodni ste“, rekao joj je on ni ne trepnuvši.
Napolju, na putu do kuće, nagonski je podigla šaku do leve strane grudnog koša i kroz uniformu opipala metalni deo srčanog čvora, kako bi pritiskom na taster smirila otkucaje. Majušna dioda i dalje je treptala zeleno. Proći će barem još nekoliko godina dok svetlo ne postane žuto, pa potom još nekoliko dok ne postane crveno... a onda...

Onda se ponovo našla u sećanjima biljke, pred polutečnim ekranom, na kojem je ovog puta proticala sasvim drukčija video-sekvenca: riđokosa devojčica koja se, odgurujući se rukama i nogama, skladno kretala ogromnom plavom vodenom površinom. Imala je izraz lica kakav ELN-Ž 7791 dotad nije imala prilike da vidi: uglovi usana naizmenično su joj se zatezali nagore, mišići oko očiju su se pokretali, a u zenicama kao da je nešto odbleskivalo. Međutim, najviše ju je zapanjilo to što devojčica nije imala ni narukvicu koja je merila potrošnju energije, ni serijski broj na potiljku, čak ni srčani čvor.
Videvši to, telom joj je prostrujao drhtaj. Ponovo je po navici podigla šaku kako bi dotakla taster srčanog čvora, ali zastala je usred pokreta. Pređašnji drhtaj smenilo je osećanje prostornosti, koje je istovremeno bilo i unutar nje i van nje. Kao da joj se čitavo telo rastočilo na popodnevnom vazduhu, a iza njega ostalo je da pulsira i titra nešto nepropadljivo, večno, što nema rok trajanja, što je srce čitavog sveta, sveta čije granice izgleda nisu bile toliko zatvorene kako su je učili. Zapravo, granice kao da nisu ni postojale. Strgnula je narukvicu sa zgloba, bacila je u obližnji jarak i nastavila da hoda.

U prostoriji (((o))), crnooki i belooki nemo su se zgledali. Refleksno bacivši pogled ka dovratku na kom se nalazio mali kvadratni senzor koji je titrao crveno, crnooki se sagnuo i šapnuo belookom:

„Zar ne shvataš? Ovo je test! Test na kom ne smemo da padnemo!“ 

„Mislim da je kasno. Buđenje je već počelo.“