U iščekivanju

Ulazili su jedan po jedan, u sporom napredovanju, dugačkoj i krivudavoj lažnoj zmiji. Niko im nije rekao ni da budu tihi, niti da budu glasni, i nisu bili ni jedno ni drugo, samo su nastavljali da se kreću, talas, prema ulazu. Tamo je stajao čovek koji je ulaznice pridošlica cepao na pola, puštajući ih na taj način unutra, gde je svako zauzimao namenjeno mu mesto. Posle nekih četrdeset i kusur minuta, unutrašnjost je bila popunjena, praznog mesta nije bilo. Sve je teklo kako je i bilo planirano da teče i tok se nije dao zaustaviti jer bio je to ponos svih tokova ponos organizatorske struke ponos držanja niti u svojim rukama ponos bivanja iznad nad nadanjima nad svim pojedinačnim tokovima. Čovek u crnom je zadovoljno trljao šaku o šaku, smešio se, bez neke skrivene zlobe, mada, ko zna ko to zna, sve je to samo spoljnji utisak oka koje vidi i gleda isključivo spolja, isključivo sa velike razdaljine. Na trenutak sve je delovalo kako treba, dok neko nije primetio da jedno mesto u publici nije popunjeno. Jedno jedino. Glas o tome se munjevitom brzinom proneo kroz publiku, i uskoro su sve glave bile okrenute ka onom praznom sedištu. A tamo dole, program je morao da počne, ali tamo gore, svi su držali dah, glava uperenih u ono jedno jedino prazno mesto, svi do jednog, no, uprkos svemu, to mesto niko nije zauzimao, niko mu se nije ni primicao. Program je počeo, program je tekao tamo dole, sve po planu, ali tamo gore su glave ipak nastavile da budu uperene u ono nepopunjeno mesto. Talas ljudi iz lažne i krivudave zmije se pretvorio u postojanu stenovitu gromadu čiju homogenost nije remetilo ništa, nikakvo izmeštanje, nikakav pokret, nikakav dah, nikakav lom, sitan krupan ma ni naznake o lomu frakciji pucanju. Samo čekanje. Čekanje, toliko bolno, i toliko postojano i toliko kameno i toliko napeto da je slutilo na pucanje, slutilo na ishod.

Čovek u crnom se, naposletku, hvata desnom šakom za levu stranu grudi, i pada na zemlju.