Sedeo sam u nekoj nepoznatoj prostoriji, čijih se ni kontura ne sećam, čak ni materijalnosti stolice pod sobom. Ispred mene niz malih televizijskih ekrana, kao sastavni delovi neke veće mašinerije ili prosta ispuna za kakvo ogromno pravougaono kućište neznane namene, surova derišta pop-kulture, jedno jedino hladno ledeno divovsko oko, ni katodne cevi im ne vidim tu leđnu pupčanu vrpcu koja bi potvrdila da su iznikli iz nečega nekog čudnog semena da postoje i tako ni sam nisam siguran u postojanje njihovo svoje svačije, a možda su prosto visili u vazduhu, nanizani, jedan do drugog, preda mnom, kao identičine kutije koje identično počivaju na rafovima bez duša, bez škrga, ili u hangarima iza robnih kuća ili makar ideji o hangarima iza robnih kuća hangarima kao čovekobožijim ambalažama samoće i opasnosti koje upijaju svako svetlo, ne znam, ne sećam se, ne pamtim, utiske sam primao internim čulima, senzorima, trezorima, koje nisam ni znao da imam. Na svim ekranima je, u crno-beloj boji, proticao isti prizor: nepoznata obezličena jedinka muškog pola trči, s leva na desno, snimana iz profila, konstantno istom brzinom, kao određeni niz frejmova koji se ponavljaju u nedogled. Gledam to s krajnje neodredivim osećanjima, bez ikakvih htenja bez ikakvih uverenja unutarnjih ili površinskih, no, ipak, posle par sekundi, neka neopaziva sila (ili sam to bio ja sam?) daje mom mozgu zadatak dok gledam u te ekrane, i ubrzo sam počeo da ih gledam sa mnogo više pažnje, nadljudskom budnošću bičevima pažnje i fokusiranosti koji su me šibali iznutra spolja ne znam ne sećam se samo osećam. Zadatak se sastojao iz sledećeg: mentalno odvojiti snimke jedne od drugih, nalazeći neke detalje po kojima se međusobno (ipak) razlikuju, iako bi (neiskusnom?) oku možda delovali potpuno isto, a potom ih razvrstati, po nekom, samo u tom trenu životinjskonatprirodne naoštrenosti čula datom, kriterijumu. No, ne gledam kao životinja ne gledam ni kao čovek gledam kao mašina ali sa ljudskim odlikama ljudskim falinkama tipično ljudskom nesavršenošću delovanja kod zahtevnog zadatka, u vidno polje mi odjednom upada više ekrana, ne gledam ni u jedan posebno, gledam sveobuhvatno sveprisutno gledam u gomilama nizovima prevazilazim radnu efikasnost sopstvenih očiju, taj previsoki napon usled previsokog napora budnosti ide iz očnih živaca živčanim putanjama nadole, prenosi se kao zaraza bolest u mišiće kosti srce dušu ne mogu ne mogu više. I, odjednom, u glavi čujem glas, neutralnog raspoloženja i blede ali prijatne dispozicije, kako mi sasvim mirno i staloženo, gotovo prijateljski, kaže:
’’Ako tako nastaviš - DEZINTEGRISAĆEŠ SE.’’
Hahaha.... odlično napisano. Bravo!
ОдговориИзбришиOvaj tvoj post vidim kao kritiku ispraznosti maskulture. I našu suludu i besmislenu posvećenost istoj.
Zadnja rečenica definitivno ima snagu, mada smatram da je možda i suvišna, jer je to zaključak koji se svakako nameće. Bar u mojoj glavi.
Hvala na ovom tekstu.
Bane - pogodak. Definitivno se odnosi na prezasićenje masovnom kulturom. Ali ima još jedno značenje - emotivno prezasićenje usled nizova godina ''upijanja'' tuđih muka i ''muka'', kao da je tebi najsjajnije u životu i imaš energije na rasipanje, pa je tvoja jedina funkcija da budeš sunđer za kog se podrazumeva da će da upije baš sve. Inače, sve to što je opisano u tekstu sam sanjala, pre oko 2-3 godine, i već par nedelja imam jaku želju da to najzad pretočim u neku ''umetničkiju'' formu, što najzad i učinih. Razumem šta hoćeš da kažeš, ta poslednja rečenica i ne bi morala da stoji tu, ali, prosto, tako se desilo u snu, pa sam je ipak zadržala, kao neki zaključak, da zatvorim priču.
ОдговориИзбришиHvala ti mnogo na čitanju i na komentaru! :))