''Komitet mladog labuda'' (David Bowie)

Šta mi je tačno bilo na pameti kad sam, ponesena ogromnom navalom inspiracije (i samouverenosti), sela da prevodim,  tj. prepevavam ovu pesmu, ne umem tačno da vam sročim. Jedino što sa sigurnošću mogu da kažem jeste da se najveći deo odgovora na to pitanje verovatno krije u komentaru moje majke, kad sam završila prevod i dala joj da pročita:

''Ovo je stvarno on napisao? Čudno. Nikad nisam imala utisak da ga je briga za malog čoveka i da ovoliko saoseća sa njim.''

Upravo to i jeste ono što sam želela da iznesem na videlo. Tu ljudskost. Iskrenu, tragičnu, bolnu, kako tekstualno tako i muzički, izraženu na umetnički način, ali ne snobovski, ne reda radi, ne zato što je to u modi, nego toplo. Saosećajno. Istinski.

A takođe i gorku sudbinu ''malog čoveka'', koji je mali, bez obzira na to koliko je veliki, marionete viših instanci. Do tada, nijedan tekst, bilo poetski ili prozni, slične tematike, nije me toliko dirnuo, kao ovaj. Opet, ne znam tačno zašto. Ali to i nije bitno. Onaj ko nađe nešto u ovoj pesmi, našao je, i to je najbitnije.

  

---------------------------------------------------------------------------------------------

Kao lud te blagosiljam, žalobno dok cipele vezujem

Ludošću tinjam, volim te, baš na vreme, il' samo katkad valjda

Zbog tebe se slomljen odmoru nadam

Zbog ispita tvog, gde prolazim il' padam.

Otide toliko toga, i malo je novoga

I dok carić poje

Zorine arije refren

Za uši nekog drugoga

Mislilac čami sam u tami, i stariji postaje

I tako, tako ogorčen.

"Dadoh Im život, dadoh Im sve

I samu mi dušu isušiše.

Srce smrvih da ublažim Njihove bolove

Niko ni da pomisli na mene

Ništa ne žele da udele

Šta osta od mene, moje duše svele?

Što slavih Njihove napore za oslobađanje?

Njihove reči davaše snagu i saosećanje

Otvarao sam vrata koja Im prečiše put

Hrabrio Ih, neka vode, radio za malu platu i ne bih zato ljut

Razorio svoje finansije samo zarad Njih

Čiji ciljevi behu ogrezli u spokoju, za dobrobit svih

Njih koji rekoše da biće novi svet, putevi novi vazda slobodni

Njih, čija obećanja se prostiraše u nadi i milosrđu k meni."

Kao lud te blagosiljam, žalobno dok cipele vezujem

Ludošću tinjam, volim te, baš na vreme, il' samo katkad valjda

Zbog tebe se slomljen odmoru nadam

Zbog ispita tvog, gde prolazim il' padam.

Otide toliko toga, i malo je novoga

I dok potok sunčeva svetla što se rađa

Iskri na  mene

Moji prijatelji pominju

Slavu, snove neizrečene, gde sve je Bog i Bog je samo reč.

"Imasmo prijatelja, glasnogovornika

Koji govoraše o mnogim moćima svojim

Ne beše od najboljih, već beše Naš

Iskoristismo ga

Nek koristi svoje moći, rekosmo

Nek ispuni Naše potrebe, rekosmo

I tako snagu stekosmo

I putešestvije se bliži svome kraju

Sad prokleti nemaju vremena da se pokaju

Nikakav imetak blagostanja znak ne stoji Nam na putu

Tihi pucnji ljubavi i nebo će razneti

Slomi se skršena struktura s punoletsvom podignuta

Jezici plačućeg besa Nam behu oružja ubojita

Gde novac stajaše

Posadismo semena preporoda

I izbosmo leđa očeva

Nečistog poroda

Uvukosmo se u poslovne glibove

Sipali mržnju kroz rukave

Prerezali grkljan katolika

Omamili sirotinju sloganima poput:

"Kad Biste Mogli Da Čujete''

''Ljubav Je Sve Što Nam Treba''

''Šutni Škripac''

''Šutni Majku''

''Iseci Prijatelje, Oni Ne Traju''

''Zavrni Brata Il' Će Ti Doakati Na Kraju''

I Mi Znamo Da je Zastava Ljubavi Odozgo Dana

I Prisilićemo Te Da Slobodan Budeš

I Prisilićemo Te Da Veruješ.''

I napinjem mozak i zatvaram oči

Jer čitah jednom knjigu u kojoj ljubljeni behu pogubljeni

Jer refrena ''Slobodnih Država'' ne znahu reči

Ovako je išlo:

''Verujem u Moć Dobra

Verujem u Državu Ljubavi

Boriću Se i Pravo Izboriću da Budem u Pravu

I Ubiću za Dobro koje vlada

Borbom Za Pravo da se izbori Pravda.''

I otvaram oči da pogledam okolo

I vidim dete gde leži na tlu umrlo

Dok mašina ljubavi tutnji kroz pustinju očaja

Kršeći ljude, žene, što slušaju naredbu njenu do kraja

Ali ne čuju više

Samo krici starih bogatuna ne utuliše.

I želim Da Verujem

U ludilo što viče i doziva ''Sada!''

I želim Da Verujem

Da, nekako, svetlo će prosijati i nada

I Želim Da Verujem Ja

I Želiš Da Veruješ Ti

I Želimo Da Verujemo Mi

I Želimo Da živimo Mi

O, Želimo Da živimo Mi

Želimo Da Živimo

Želimo Da Živimo

Želimo Da Živimo

Želimo Da Živimo

Želimo Da Živimo

Želim Da Živim

Želim Da Živim

Želim Da Živim

Želim Da Živim

Želim Da Živim

Želim Da Živim

Živim

Živim

Živim!

                                                                                   prevod/prepev: januar 2006., crtež: 2010.

Ova pesma je napisana 1969., uzgred. Na to nemam šta da dodam, niti ima potrebe da naglašavam aktuelnost ovih stihova. Ako ste pročitali, i sami ste to shvatili.


Za one koji žele da čuju: