Irski Parlament


Imaginarna Irska, neke imaginarne 1957. godine. Noć je, ulice grada jedva osvetljene, ne znam ni u kom gradu sam tačno, moguće da je Dablin, jedino čega se sećam jesu kaldrmisani trotoari, pomalo neravni i brdoviti, i tek pokoja ulična svetiljka, da malo rastera mrak. Gomila ljudi oko mene, u gradu je vrlo živo uprkos tome što je noć, ali ta živost nije proizvod radosti i ushita. Ljudi se kreću bezglavo, jure na sve strane, glave se okreću u panici i strahu, možda ih neko prati. Nema grupa, nema ni pojedinaca, sve se stopilo u jednu opštu, tužnu zbrku. Atmosfera krajnje napeta, turobna, kao neka pritajena mučnina koja se samo penje, penje, napreduje tiho i podmuklo, i čeka pravi trenutak kada će da pokulja kroz grlo.

Najveći deo grada i sve funkcije u njemu preuzeli su članovi stranke Irski Parlament. Upravljaju svakom sferom života, određen je čak i policijski čas, i to je, pretpostavljam i bio razlog uznemirenosti tih silnih ljudi oko mene, koji su verovatno samo panično tražili najkraći put da se sklone sa ulica pre nego što ih nadležni nađu i uhvate.
Pored policijskog časa, ukinuta je sloboda govora, sloboda okupljanja i organizovanja u grupe bilo koje vrste, i gotovo svaka reč upućena bilo kome, rođaku, prijatelju, zidu, mogla je da bude protumačena kao govor protiv vlasti. Stoga su ljudi maltene prestali i da razgovaraju međusobno, bilo gde, jer čak ni najskrovitiji kutak najskrovitijeg mesta nije delovao dovoljno sigurno.
Možda sve to i nije bilo ono najgore  -  pored svih tih nesloboda, pripadnici Irskog Parlamenta su, kako već pomenuh, na sebe preuzeli i gotovo svaku funkciju u gradu. Od prodavnica, pabova do škola, fabrika, bolnica, štamparija, preduzeća i ustanova manjih i većih, bilo na gradskom, opštinskom ili državnom nivou. Prvo su preuzeli državne funkcije i najveće državne ustanove, maknuvši sa položaja gotovo sve one koji nisu bili članovi stranke (ostavivši samo nekolicinu onih koji su bili isuviše poslušni i koji su pristali da rade u bilo kojim uslovima i za bilo koju platu, pa čak i bez plate). Potom su preuzeli i manje državne ustanove i preduzeća. Onda i sve ostalo. A da situacija bude još gora, polako se uvodilo i racionisanje namirnica i hrane za ’’običan’’ svet, što u prodavnicama, što u menzama i restoranima.
Poslednje što su preuzeli behu pabovi. Ljudi su u njih i dalje odlazili do nekog doba, ali, s obzirom da je tišina bivala sve veća i veća, tišina koja je bila krajnje neprirodna za bilo koji pab, ljudima to više nije predstavljalo nikakvo zadovoljstvo već pravu noćnu moru, i broj onih koji su u pabove redovno odlazili se sveo gotovo na nulu, dok u njima naposletku nisu ostali jedino pripadnici Irskog Parlamenta, i kao vlasnici i kao radnici i kao posetioci. Dno dnu, vrh vrhu, i nije bilo sredine.

Te večeri sam se u tom gradu našla sa nekim ko mi je veoma blizak, i tražili smo neki pab u koji bismo mogli da se sklonimo i razgovaramo o nekim ličnim, poverljivim stvarima, koje su se možda čak ticale i planova za neko protivdržavno delovanje u danima koji predstoje. Ušli smo u neki pab, za koji je moj sadrug znao od ranije, ali taj pab više nije ličio na sebe, prostorno: bio je pregrađen u više manjih oblasti, zarad što veće i efikasnije segregacije, koja se prvobitno odnosila na ’’običan’’ svet, da bi se potom odvajali i pripadnici dotične vladajuće stranke, shodno svom položaju, i ja shvatam da te segregacione mere nisu sprovedene samo u pabovima, već i u svim drugim ustanovama.
Nas dvoje se, prošavši pored šanka (odsečenog od ostalih delova paba tim silnim pregrađivanjem i smeštenog u mali prostor), nekako nagonski uputismo ka najskrivenijem i najmanjem mogućem kutku u pabu. Išli smo par minuta dok nismo došli do jednog prigodnog, koji je po svojim karakteristikama predstavljao pravi ćorsokak  -  bila je to poslednja ’’pregrada’’ paba iz koje nisi mogao dalje, a bila je toliko mala da u njoj nije bilo mesta ni za sto ni za stolice, tu su bile samo neke ploče u zidu koje su mogle da se povuku nadole, pa da iz tog zidnog pravougaonog udubljenja pokrivenog tim pločama uzmeš ono što ti treba. Bilo je tu par tanjira, nekakav alat, i neke sitnice nepoznate namene, a nas dvoje smo očekivali da je u taj zid ugrađen makar neki stočić na rasklapanje na koji bi mogao da staviš piće koje si naručio, no, toga ne beše, a ionako smo znali da nas šanker nije ni primetio kad smo ušli, tako da nikad ne bi došao ni da nas posluži, a zidovi ’’pregrade’’ u kojoj smo se našli bili su toliko uski i klaustrofobični da ne znam kako smo uopšte sedeli jedno naspram drugog i tih par minuta, te smo se uskoro izgubili odande.

Izašavši napolje, nedaleko od tog paba videli smo beli kombi hitne pomoći. Oko njega su se, bez preterane žurbe, kretali radnici  -  svi do jednog pripadnici Irskog Parlamenta, ubacujući nosila sa nekim jadnim bolesnikom. Bolesnika se ne sećam, jer nisam čestito ni bila pogledala u nosila. Mozak mi je bio potpuno zaokupljen nečim drugim: nemarnim, arogantnim osmesima, pogledima i razgovorima bolničkog ’’osoblja’’, i njihovim zadovoljnim, negovanim, uhranjenim, elegantnim i zlim pojavama.
Gledam to bez ikakvih osećanja, misli ili htenja, ne osećam više ni buku i jurnjavu ljudi oko mene, više ne znam ni gde je taj muškarac blizak meni koji je sa mnom izašao iz paba. Moguće da je tu bio sve vreme i da je zajedno sa mnom sve ovo i posmatrao (jer sam, ipak, negde u glavi i u duši stalno osećala njegovo prisustvo), ali neka čudna, gladna, sveopšta i sveproždiruća tupost nije mi dozvoljavala nikakvu konstruktivnu misao niti kakvo opipljivo osećanje. To se čak ne može nazvati ni tupošću  -  bila je to ravnodušnost.

Naposletku, nalazim se u ogromnom svečanom amfiteatru sa mnogo redova sedišta i redovima spojenih stočića ispred svakog sedišta. Ispred mene, govor drži krupan čovek srednje visine, poveće okrugle glave, svetlo-sivkaste kože i isto takvih sitnih očiju, sa velikim, gotovo sedim brkovima, i sa tek po kojom dlakom na glavi, obučen u sivo svečano odelo sa kravatom slične boje. Lice mu deluje dobroćudno, ali krajnje prosečno. To je predsednik stranke Irski Parlament, lično. Prvi deo govora se sastojao od neke uopštenije priče o stranci, neutralne, sređene, diplomatske i naučene napamet, ispričane ne baš elokventno i sa poprilično ograničenim rečnikom. Ipak je poslednjih par rečenica, izgovorenih kao da je to nešto najnormalnije na svetu, bilo ono što mi se urezalo u pamćenje:

’’Mi [Irski Parlament] ćemo vas i hraniti i zašivati i oblačiti, i nema veze što niko od nas nema ama baš nikakve kvalifikacije za posao koji obavlja. I ja npr. znam ponešto o tome kako prodati nekome kuću, ali nemam nikakvu školu.’’

Na kraju, ispostavlja se da je sve to (ili barem taj govor predsednika u amfiteatru) deo nekog dokumentarca sa programa sličnog History Channelu, i po završetku dokumentarca (koji se, uz efekat fade-outa, završava upravo gore navedenim rečima predsednika), bez odjavne špice, na crnoj pozadini vidim samo link (ispisan belim slovima) koji vodi do tog dokumentarca na sajtu dotičnog programa, a jedan deo linka je izgledao otprilike ovako: .../irishparliament57.com/... .




Moj san od jutros, 03.12.2011.


Нема коментара:

Постави коментар