od temena do korena i što više gladujem sve je gladnija i izjeda pravo kroz srce otvor pravilan strog i prav kao cev i tanak kao igla a ugriz kao ugriz ne čuje se samo ostavlja za sobom belu buku koju čuje samo krv ako prisloni uho na tu cevku i drzne se da oslušne taj zabranjeni cenzurisani vakuum i drzne se da kaže da slaže kako razaznaje reči ali reči (zapravo) nema. izjeda me kao glad dok zamišljam napola pojedeno parče hleba u nekoj sobi tako blizu a daleko izvan izjeda me kao žica uz vrat dok se vrtim besomučno kroz platno širom otvorenih očiju jer čujem zvuk koraka zvuk šake o šaku negde tamo a ja ovde bez očnih kapaka bez ruku da dohvatim prekidač za svetlo istanjen i bezglasan sam kao komad mesa udaran u ritmu’’True’’ koja svira na repeat satima namerno i poluzlobno ali sa nepobitnim autoritetom iako je samo sluga tog svejedećeg oka koje me jede čije ime mi zastaje u grlu kao zalogaj preveliki da bi se progutao bitno je zagristi iako ne znam ni zašto grizem ni za čim grizem i grizem i grizem ali gutanju te neće naučiti ona barem dok se ne naučiš da izgovaraš njeno ime a što je više hraniš sve će biti gladnija dok ne naučiš da izgovoriš da prošapućeš da kažeš da prosikćeš da provrisneš
žudnja.
fotografija: april 2008., zgrada Norveškog parlamenta (Stortinget), Oslo
Нема коментара:
Постави коментар