Opet je vreme za... (''Muzej mrtvih'')

Na poziv neznanca u meni van mene, neka viša instanca me pozvala u otmenu zgradu nedaleko od mog prebivališta, daleko od moje postelje. Dođoh, naposletku, kratkom vožnjom odavde do tamo, nađoh ulaz u zgradu i krenuh uz stepenište. Ubrzo nađoh i odgovarajuća vrata, nešto mi reče da je to upravo to, te stadoh u hodu stojeći mirno, na svodu se igralo dnevno svetlo. Ispred mene nekakav drveni pult za kojim je možda sedeo neko nedefinisan, ispred pulta vrata oko kojih su cirkulisali ljudi, mada nije bilo mnogo njih koji su i ulazili. Zapravo, ne sećam se da je iko ušao. Ono što bi možda prosečnog Zemljanina moglo da natera da se počeše po glavi jeste činjenica da oko tih vrata nije bilo nikakvog zida. Možda, rekoh. Samo vrata, u trodimenzionalnom prostoru, bez zida, koja vode nekud. Dobro.

Sa sigurne udaljenosti promatram tako sve to bez fokusa bez pokusa statično i beskoračno, dok se nije pojavila mlada žena koja mi reče da je Holanđanka tu, i da joj treba praviti društvo samo nakratko, jer su neki planovi krenuli malo naopako. Reče mi i šta da joj kažem kad je dovedu pred mene, ne znam šta je to bilo, reči je progutala uniformnost te aule sa ljudima bez ljudi a ni fokus mi nije baš bio zavidan zbog istog neprijatelja, tj. uni-forme, koja upija svaku individualnost a ne emituje i ne rasipa ni zrno, kao slog kad pada u gluvo uho u gluvi bunar iz kog dekadentnim vedrima i lancima crpe mrak kako bi plašili neposlušnu decu.  

No, to što je žena rekla um i nije svrstao pod ’’bitno’’, što zbog kobnog dejstva uni-forme na gotovo svaki zvuk, što zbog nekih sopstvenih klasifikacija pri obradi primljenih podataka za koje ja ne znam, pa tako i ja na brzinu spravih jedno instant-pomirenje sa datom situacijom. Sve se činilo uobičajenim. Svakoga dana mi mozak autoselektivno eliminiše ono što nije potrebno čuti. Svakoga dana ja ne uspevam da selektivno eliminišem ono što ne bi trebalo primiti pod kožu. Svakoga dana mi poveravaju Holanđanke na čuvanje u otmenim zdanjima sa primesama dnevnog svetla kroz ogromna kosa stakla kao kroz mutnu tugaljivu plastiku da da svakoga dana mi daju uputstva. Naravno. Normalno potpuno svakodnevno kao Tadž Mahal prepun vode od temelja do najviše kupole u letnje popodne sa neznancem koji roni sa bakljom koja gori na benzin i traži izgubljenu dušu.

Par sekundi kasnije, u pratnji one mlade žene stiže i Holanđanka, razdragana osoba neznanog broja godina, čija radost nimalo nije delovala kao da je skinuta sa fabričke trake, nego, naprotiv, imala je stvarnu moć razvezivanja. Prvi put me vidi u životu, ali to joj, kako se čini, ne predstavlja nikakvu prepreku da se prema meni ponaša kao da me poznaje neodređeni broj godina, iako joj ne rekoh ni reč, samo sam, naprosto, postojao pred njom. Neobično beše, ali u jednom trenu, gledajući joj lice, pomislih kako ustvari gledam hmmm.

Sa veselim osmehom, rekavši mi: ’’Hajde, pa ovo je Muzej mrtvih!’’, krenula je napred, zaobišla onaj pult, lebdeći pravo do onih vrata poduprtih vazduhom kroz koja niko nije ulazio. Znala je šta čini i zašto je tu, te istog časa krenuh za njom, ali beše to čisto zbog njene tako ubedljive snage, ne zbog toga što sam zaista i želeo da uđem.

Holanđanka je već došla i do samog ulaza, bila je brža od mene jer je plutala po vazduhu nošena željom i krajnje definisanom namerom, a ja sam bio tek na pola puta, no, ipak dovoljno blizu da bih mogao da gvirnem unutra i vidim o kakvom se to ’’muzeju mrtvih’’ radi: tek što mi je pogled obuhvatio nekoliko pravougaonih postolja na kojima su ležala ljudska obličja iza tih vrata, prelio me je drhtaj pre nego što sam stigao da razlučim da li su unutra bile krpene lutke ili pak pravi ljudi, prava mrtva tela, i tu sam stao. Ali ona je bila namerila da uđe. No, pre nego što će ući, okrenula se i rekla, istim osmehom i istim krasuljcima u glasu:

’’Ovo je Muzej mrtvih! Opet je vreme za proleće! Preseci, preodeni se i raduj se!’’

I uđe. I nestade unutra.

Ja ostadoh da stojim pred vratima.

Stojim i dalje.

Nekada davno sam već bio načinio sličan korak.

Ipak ću da uđem.

                      

















Fotografija: ''Korak do slobode'', mart 2011.