Uz smrtno strmu nizbrdicu kreće se povorka belih i sivkasto-belih mirnogrivih konja opremljenih za rat, povorka kojoj nema kraja. Svi se kreću jednako premerenim koracima, u jednakom taktu, sa jednakim grubokožnatim sedlima na leđima neodredljivog stepena zamora, potpuno sami, bez jahača, sledeći neku unapred datu im putanju. Svaki na glavi nosi po jednu smeđu voštanu sveću, upaljenu. A samo jedan konj je opremljen drukčije nego ostali: na njegovom sedlu stoji glava, glava sa podužom, ravnom sedom kosom, čoveka srednjih godina, na čijem licu su zamrznuti nepravilna krivina histerijom izobličenog (o)smeha i staklasti tanjiri od očiju, napeti do stepena pucanja poslednjom sekundom življenja slobode u neslobodi.
Ko je on? Zna li iko ko je on? Da li je i on sam znao ko je? Da li je oduvek slutio nož, i da li mu je vremenom postalo lakše zbog te slutnje? Gde ga to nose? Da bi ga sačuvali ili izbrisali? Teško je reći.
Jedino što je evidentno jeste činjenica da suze padaju većom brzinom nego što mogu da se obrišu. Ali ruka koja briše suze neprestano se ponavlja, ne odustaje i ne posustaje, uprkos nogavicama koje su prevelike po svim merilima.
Ko je on? Zna li iko ko je on? Da li je i on sam znao ko je? Da li je oduvek slutio nož, i da li mu je vremenom postalo lakše zbog te slutnje? Gde ga to nose? Da bi ga sačuvali ili izbrisali? Teško je reći.
Jedino što je evidentno jeste činjenica da suze padaju većom brzinom nego što mogu da se obrišu. Ali ruka koja briše suze neprestano se ponavlja, ne odustaje i ne posustaje, uprkos nogavicama koje su prevelike po svim merilima.
Нема коментара:
Постави коментар