21 čas. Subota - veče za izlazak, po standardima većine stanovnika plavo-zelene lopte ispunjene životom svakojake vrste. Ulicu Lem u Antverpenu ispunjavaju tama i praznina trećerazrednog bioskopa na rubu kosmosa. Slabašno gradsko svetlo je ipak gorelo, sa velike visine, ispod žičanih prepleta koji rađaju elektricitet, bez obzira na doba dana, boju godine ili gustinu kostiju. Staloženost noćnog vazduha baš i ne odaje sigurnost i uobičajenu letnju zdravu vilinsku prozirnost, koja bi vukla napolje i obećavala hod po neočekivanim stazama sveta raznovrsnosti, bez strahova. Bilo je tu nečega što je mirisalo na nepripadanje, pa ipak, napolju smo, i dalje. Celovečernje odlagani izlazak iz višekrevetne sobe pune namirisanih i nemarno glasno govorljivih ženskih bića sa drugog kraja sveta ipak nije u redu degradirati.
Krećemo se pravom linijom, jer bočna skretanja nisu baš mamila u svoje zgodno zamračene kljunove.
Odjednom, nailaze oni. Bilo ih je dvojica. Uprkos visokom stepenu pokrivenosti bradom, dalo se videti da su mladi, jer im je vlasi prekrivala boja. Ne sećam se ni koja, neka neuhvatljivo smeđa. Ili pak crna? A možda je sam vazduh bio neuhvatiljiv, smeđ? Ili crn?
Nosili su potpuno crna, krajnje uprošćena odela, odbijajući od sebe svako razmetanje, kao otrovnim gasom u džepnom izdanju. Ispod crnih sakoa nosili su isto tako jednostavne bele košulje. Bez kravate. A u predelu od pojasa pa naniže - crne pantalone i crne cipele, istovetne jednostavnosti. Na glavama su im počivali obli crni šeširi srednje veličine, okruglog oboda, trudeći se da, kao i ostatak odeće, ničim ne štrče prema spoljašnjem svetu. Na okolinu su motrili uz pomoć naočara, jednostavnog, podebljeg crnog rama. No, jedino što je odudaralo od te jednostavnosti bile su čudne duguljaste kovrdže, koje su im se slivale niz granicu na kojoj lice prelazi u uho, i sa leve i sa desne strane. Kao dve male, tihe, elastično-sjajne životinje, koje su se slabašno njihale dok su se oni kretali.
Išli su pravo ka nama, razgovarajući usput. Okrznuli smo jedni druge pogledom neodređenog upita. Noćni vazduh je poprimio čudan glas nakon njihovog prolaska.
Sve u svemu, nastavismo svoj hod po stazama raznovrsnosti. Minut-dva kasnije, pojaviše se još dvojica. Pa još dvojica. Pa još trojica. I tako rešismo da sledimo njihovu putanju. Što smo ih više sledili, pred nama su iskrsavali u sve većem broju, dok se nisu koncentrisali u omanju gomilu, čiji su članovi, naposletku, jedan po jedan, nestajali iza ulaza u jednu od obližnjih stambenih zgrada, ni po čemu drugačiju od bilo koje druge na koju smo do sada naišli. S obzirom na to da je količina nepodudarnosti između njih i nas bila prevelika, napravismo se da samo prolazimo tuda na putu do nekog drugog odredišta, stoga brzo prođosmo, ostavljajući za sobom crno-belu gomilu koja je narastala. Ipak... nekoliko treptaja je bilo dovoljno za razrešenje nekih zagonetki.
Prvi treptaj je otkrio osrednju sivomesinganu ploču sa prljavopozlaćenim natpisom, čija slova smo jedino viđali u lingvističkim knjigama. Drugi treptaj je otkrio velike police prepune knjiga, predmete nepoznate namene, i blještavožuto veštačko svetlo koje je čitav prizor i činilo vidljivim. A treći treptaj je otkrio hladne, neprozirne poglede pune nepoverenja prema svakome ko bi pokazao nameru da uđe ili makar proviri unutra.
Ljudi iz tog grada pričaju o njima, ne toliko često, i gotovo uvek ispod stola, ispod glasa i ispod pogleda, i uglavnom teže da se ne sreću sa njima, osim ako to nije nužnost. Kažu da jedino njihove radnje ostaju otvorene i do ponoći. Kažu da zgrću ogromne pare trgovinom dijamantima. Kažu da im žene rode najmanje četvoro-petoro dece. Kažu da ni po koju cenu ne bi oskrnavili svoju zajednicu sparivši se sa nekim van nje, i da se stoga venčavaju i rodbinom. Kažu da su im deca velikom većinom zaostala u razvoju i da imaju telesnih i govornih poteškoća. Kažu da sa svojim ženama vode ljubav preko čaršava u kojem je izrezan mali otvor.
Ne znam.
Krećemo se pravom linijom, jer bočna skretanja nisu baš mamila u svoje zgodno zamračene kljunove.
Odjednom, nailaze oni. Bilo ih je dvojica. Uprkos visokom stepenu pokrivenosti bradom, dalo se videti da su mladi, jer im je vlasi prekrivala boja. Ne sećam se ni koja, neka neuhvatljivo smeđa. Ili pak crna? A možda je sam vazduh bio neuhvatiljiv, smeđ? Ili crn?
Nosili su potpuno crna, krajnje uprošćena odela, odbijajući od sebe svako razmetanje, kao otrovnim gasom u džepnom izdanju. Ispod crnih sakoa nosili su isto tako jednostavne bele košulje. Bez kravate. A u predelu od pojasa pa naniže - crne pantalone i crne cipele, istovetne jednostavnosti. Na glavama su im počivali obli crni šeširi srednje veličine, okruglog oboda, trudeći se da, kao i ostatak odeće, ničim ne štrče prema spoljašnjem svetu. Na okolinu su motrili uz pomoć naočara, jednostavnog, podebljeg crnog rama. No, jedino što je odudaralo od te jednostavnosti bile su čudne duguljaste kovrdže, koje su im se slivale niz granicu na kojoj lice prelazi u uho, i sa leve i sa desne strane. Kao dve male, tihe, elastično-sjajne životinje, koje su se slabašno njihale dok su se oni kretali.
Išli su pravo ka nama, razgovarajući usput. Okrznuli smo jedni druge pogledom neodređenog upita. Noćni vazduh je poprimio čudan glas nakon njihovog prolaska.
Sve u svemu, nastavismo svoj hod po stazama raznovrsnosti. Minut-dva kasnije, pojaviše se još dvojica. Pa još dvojica. Pa još trojica. I tako rešismo da sledimo njihovu putanju. Što smo ih više sledili, pred nama su iskrsavali u sve većem broju, dok se nisu koncentrisali u omanju gomilu, čiji su članovi, naposletku, jedan po jedan, nestajali iza ulaza u jednu od obližnjih stambenih zgrada, ni po čemu drugačiju od bilo koje druge na koju smo do sada naišli. S obzirom na to da je količina nepodudarnosti između njih i nas bila prevelika, napravismo se da samo prolazimo tuda na putu do nekog drugog odredišta, stoga brzo prođosmo, ostavljajući za sobom crno-belu gomilu koja je narastala. Ipak... nekoliko treptaja je bilo dovoljno za razrešenje nekih zagonetki.
Prvi treptaj je otkrio osrednju sivomesinganu ploču sa prljavopozlaćenim natpisom, čija slova smo jedino viđali u lingvističkim knjigama. Drugi treptaj je otkrio velike police prepune knjiga, predmete nepoznate namene, i blještavožuto veštačko svetlo koje je čitav prizor i činilo vidljivim. A treći treptaj je otkrio hladne, neprozirne poglede pune nepoverenja prema svakome ko bi pokazao nameru da uđe ili makar proviri unutra.
Ljudi iz tog grada pričaju o njima, ne toliko često, i gotovo uvek ispod stola, ispod glasa i ispod pogleda, i uglavnom teže da se ne sreću sa njima, osim ako to nije nužnost. Kažu da jedino njihove radnje ostaju otvorene i do ponoći. Kažu da zgrću ogromne pare trgovinom dijamantima. Kažu da im žene rode najmanje četvoro-petoro dece. Kažu da ni po koju cenu ne bi oskrnavili svoju zajednicu sparivši se sa nekim van nje, i da se stoga venčavaju i rodbinom. Kažu da su im deca velikom većinom zaostala u razvoju i da imaju telesnih i govornih poteškoća. Kažu da sa svojim ženama vode ljubav preko čaršava u kojem je izrezan mali otvor.
Ne znam.
Нема коментара:
Постави коментар