Padme E. se obrela na golemom pregolemom teretnom brodu, negde na Aljasci na vodi, a snega nigde i mrak je topao Aljaska je topla. Čelik je sijao u odsustvu drveta a drvo nikome i nije istinski falilo jer sirovo blještavo glatko konstruisano veštačko tehnički obrađeno oličenje izdržljivosti ovde ima vrednost ovde ima prednost nad majkom prirodom, i povodom toga se ama baš ništa ne može učiniti, to je samo prirodni sled stvari, stepen stepenik na putanji razvoja. Straža na brodu pritajeno mrtva. Sve je nekako umrlo iznutra i spolja, prešlo se na automatsko upravljanje, jer čak je i glad bila mrtva, sve mrtvo osim ideje, ideje o ideji. Ovde je čelik imao glavnu reč, ali fabrički čelik nije mogao ništa protiv čelika u ljudskoj glavi u ljudskoj duši, i iz čelično tvrde glave i čelično tvrde duše idu i čelično tvrde namere, te je tako i Padme rešila da nešto sprovede u delo, u pratnji nešto mlađeg Šejmasa A., koji je gotovo niotkuda i iz naizgled neznanog razloga iskrsao kao dobrovoljac. Ovde je tehnički obrađeni čelik imao glavnu reč i prosto je bio ubeđen da samom svojom pojavom može i mora da se nametne kao neoboriva nužnost, ali Padme i Šejmas su imali ideju, jer sve je inače bilo mrtvo spolja i iznutra, sve osim ideje, a ideja je uključivala krađu, tako je, krađu, jer se krađi mora i uzvratiti krađom, evolucija i produkti evolucije su tako izabrali, i neke tamo dve nasumične usamljene životinje na visokom nivou misaonih delatnosti tu nisu mogle ama baš ništa do da se tehnički obrađenom čeliku i krađi kao gradivnoj jedinici sveta veka i svih vekova i svih svetih suprotstave upravo krađom.
Drvo. Je ključni pojam ovde. Na ovom pregolemom teretnom brodu bilo ga je mnogo, i to ne onakvog kakvim ga je majka priroda sazdala već istog kao i čelik, tehnički obrađenog raspolućenog ispoliranog isečenog na fine tamno smeđe komade, takoreći letve, jednake među sobom jednake pred svetom drvenih i nedrvenih materija, jednake pred, hmmm, dobro taj entitet je već diskutabilan, no, baš takvo kakvo je, tehnički obrađeno, bilo je potrebno. Padme i Šejmas nisu tačno znali zašto zašto im je bilo potrebno, ona ideja je visila poluopipljiva polupropustljiva u ritama u naznakama, ali i rite i nedorečena parčad u sebi nose koren ili makar seme dorečenosti, koren i seme koji vuku na spoj pa makar taj koren i to seme bili samo privid. Nužnost hitnja da se skitnja lutanje okonča prekine, da se doda lopta, da se prisustvo primakne prisustvu bez suvišnih, spoljašnjih uticaja, samo pukim nerafiniranim iskonskim magnetom.
U svakom slučaju, iz stanovitih kontejnera za prenos sirovina izvlačili su letve, Padme i Šejmas, jednu po jednu, bacajući ih preko palube u vodu toliko crnu da nisu ni bili sigurni da li će se pad uopšte okončati, no letve su ipak padale i plutale sporo ka neznanom odredištu ili je možda i to bilo samo privid. Šta su hteli time ni sami ne znaju, možda su u dubinama svog nesvesnog videli na blic zgrade ulice lica koji nestaju pod tlom koje se urušava u vatri u dimu, poslednji put jedeš sladoled (a toga nisi ni svestan), bez ikakvih pitanja o smislu i odjednom kraj bez najave bez svesti o kraju sekunde su to ali to ne umanjuje strahotu, bol i znoj. Možda su hteli sve živo da potrpaju u barku velikih razmera, možda ne možda da, mnogo je tu možda a malo je definitivnosti, tek oni su nešto hteli, to je izvesnost, nešto se pokrenulo iznutra pa spolja, nije više bilo tako mrtvo, iako su znali da su na tom brodu bez ičijeg znanja, da tu ne smeju da budu te da im sa najvišom sigurnošću sledi fizičko skončavanje ukoliko ih bilo ko tu pronađe, kao i to da pojma nisu imali ni kako će iz broda preko vode dalje da prenesu materijal koji kradu, ni gde ni kako ni zašto, ništa, da, možda je sve to od početka bilo osuđeno na propast, zašto uopšte i počinjati tako nešto, gde je tu smisao, pa ipak u čitavoj toj stvari bilo je i naznake nečeg dobrog, šta je to nisu umeli da kažu, ali činjenica je činjenica da je tu bilo dva para ruku a ne jedan.
Čak je i Aljaska bila topla, topla kao naznaka, i time im stavila do znanja da podržava delo ili makar naznaku dela, kao i Padmeinu nemarnost i činjenicu da se jedino njoj može desiti da na brod usred Aljaske dođe ilegalno golih ruku doslovce, sve što je imala sa sobom bilo je ono što je imala na sebi, prolećnu odeću u kojoj se trenutno zatekla, a hladnoće nije bilo definisanosti nije bilo okvira nije bilo, bio je tu Šejmas koji je ćutke zajedno sa njom izvlačio letve i možda je on znao razlog, možda će njega da pita, možda i ona sama već zna razlog, možda je razlog isti za oboje i jedino što je nedostajalo jeste upravo taj sneg i led, izvorna nagonska hladnoća Aljaske, da okuje u večnost taj trenutak bez okvira i bez definisanosti i razloga i dela u naznakama, ali trenutak je već bio okovan iako oni to nisu znali, i samo postojanje tog trenutka je bilo dovoljno da bi se okovao urezao u kolektivni um i ostao tu zanavek bez obzira na razlog bez obzira na ishod.
Drvo. Je ključni pojam ovde. Na ovom pregolemom teretnom brodu bilo ga je mnogo, i to ne onakvog kakvim ga je majka priroda sazdala već istog kao i čelik, tehnički obrađenog raspolućenog ispoliranog isečenog na fine tamno smeđe komade, takoreći letve, jednake među sobom jednake pred svetom drvenih i nedrvenih materija, jednake pred, hmmm, dobro taj entitet je već diskutabilan, no, baš takvo kakvo je, tehnički obrađeno, bilo je potrebno. Padme i Šejmas nisu tačno znali zašto zašto im je bilo potrebno, ona ideja je visila poluopipljiva polupropustljiva u ritama u naznakama, ali i rite i nedorečena parčad u sebi nose koren ili makar seme dorečenosti, koren i seme koji vuku na spoj pa makar taj koren i to seme bili samo privid. Nužnost hitnja da se skitnja lutanje okonča prekine, da se doda lopta, da se prisustvo primakne prisustvu bez suvišnih, spoljašnjih uticaja, samo pukim nerafiniranim iskonskim magnetom.
U svakom slučaju, iz stanovitih kontejnera za prenos sirovina izvlačili su letve, Padme i Šejmas, jednu po jednu, bacajući ih preko palube u vodu toliko crnu da nisu ni bili sigurni da li će se pad uopšte okončati, no letve su ipak padale i plutale sporo ka neznanom odredištu ili je možda i to bilo samo privid. Šta su hteli time ni sami ne znaju, možda su u dubinama svog nesvesnog videli na blic zgrade ulice lica koji nestaju pod tlom koje se urušava u vatri u dimu, poslednji put jedeš sladoled (a toga nisi ni svestan), bez ikakvih pitanja o smislu i odjednom kraj bez najave bez svesti o kraju sekunde su to ali to ne umanjuje strahotu, bol i znoj. Možda su hteli sve živo da potrpaju u barku velikih razmera, možda ne možda da, mnogo je tu možda a malo je definitivnosti, tek oni su nešto hteli, to je izvesnost, nešto se pokrenulo iznutra pa spolja, nije više bilo tako mrtvo, iako su znali da su na tom brodu bez ičijeg znanja, da tu ne smeju da budu te da im sa najvišom sigurnošću sledi fizičko skončavanje ukoliko ih bilo ko tu pronađe, kao i to da pojma nisu imali ni kako će iz broda preko vode dalje da prenesu materijal koji kradu, ni gde ni kako ni zašto, ništa, da, možda je sve to od početka bilo osuđeno na propast, zašto uopšte i počinjati tako nešto, gde je tu smisao, pa ipak u čitavoj toj stvari bilo je i naznake nečeg dobrog, šta je to nisu umeli da kažu, ali činjenica je činjenica da je tu bilo dva para ruku a ne jedan.
Čak je i Aljaska bila topla, topla kao naznaka, i time im stavila do znanja da podržava delo ili makar naznaku dela, kao i Padmeinu nemarnost i činjenicu da se jedino njoj može desiti da na brod usred Aljaske dođe ilegalno golih ruku doslovce, sve što je imala sa sobom bilo je ono što je imala na sebi, prolećnu odeću u kojoj se trenutno zatekla, a hladnoće nije bilo definisanosti nije bilo okvira nije bilo, bio je tu Šejmas koji je ćutke zajedno sa njom izvlačio letve i možda je on znao razlog, možda će njega da pita, možda i ona sama već zna razlog, možda je razlog isti za oboje i jedino što je nedostajalo jeste upravo taj sneg i led, izvorna nagonska hladnoća Aljaske, da okuje u večnost taj trenutak bez okvira i bez definisanosti i razloga i dela u naznakama, ali trenutak je već bio okovan iako oni to nisu znali, i samo postojanje tog trenutka je bilo dovoljno da bi se okovao urezao u kolektivni um i ostao tu zanavek bez obzira na razlog bez obzira na ishod.
Нема коментара:
Постави коментар