Uloga Džonija Rotena u procesu visokogradnje i niskogradnje

I kao da je sinoć bilo to popodne kad smo stajali, iznenadni trio u trajanju od nekoliko (poprilično protraćenih) minuta, zarezi na pločnicima nisu uopšte razumeli u čemu je stvar, otkuda i zašto toliki Antarktik, ali on je razumeo, čak sam ga, nakon svega, pitao da li da li mu je bilo dovoljno hladno, i potvrdni odgovor me je veselio više nego ključaonica na vratima moje sobe usled mraka spolja i iznutra. Veselio me je utoliko više što je rekao da ne samo da mu je bilo dovoljno hladno, već je bilo i kao šiba od mladog trnja. Do cele stvari je došlo tako što smo ona i ja bili prinuđeni da biramo put kojim ćemo krenuti, jer se put, hteli mi to ili ne, uvek ili često ili nikad račva na dva, te se mora neki smer odabrati, i tako nas dvoje, kad se već neprestano račvamo na dva tri četiri, odlučismo da načinimo izbor makar po pitanju sledećeg skretanja u ulici, izvesnost po izvesnost može posle nekog vremena da rezultira čvrstom gradnjom, sa tek po kojom neizvesnošću kao osiguranjem da će uvek biti puteva koji će se račvati (makar) na dva, i tako biti siguran dokaz i podsetnik da do krajnosti stabilna konstrukcija niti postoji niti je cilj. I tako smo i odabrali, neko od nas dvoje je rekao ’aj’mo levo, i tako smo pošli levo, i van sopstvene namere, mada je to delovalo kao svestan izbor ustvari je bila izvučena cedulja, i taj zaokret je doveo do toga da se duo iznenada proširio na trio, u stajaćem obliku  -   dva vodena deteta, i jedan glineni kojot, kome voda ništa ne može e baš ćemo da vidimo da li ne može sad ćemo da vidimo koliko si nepomerljiv i koliko si kojot. Nakon uzajamnog stezanja ruku odmeravanja snaga onako iz čiste pristojnosti na odstojanju, bez pomeranja mišića ispod očiju oko očiju i bez oblikovanja usta u naročitu krivu koja bi možda bila prigodna svakoj situaciji samo ne ovoj, počelo je, na sreću kratko, verbalno gubljenje vremena, u prvoj sekundi onako bestelesno, s glinene strane, dok je s moje strane trnje jedva čekalo da mu se da dozvola da probije i krene u sumanuto zadovoljavajući juriš sa dodatnom mogućnošću da se neko od trnovite sabraće može i udaljiti i naoštriti istrošeni bodež ako ustreba. Bio sam i malo milosrdan, ne zato što me kao takvog svi znaju i zato što to inače svi od mene očekuju da budem ah omniprisutan i omniprivržen brat sestra prijatelj, bez obzira na to ko seče a ko krpi ko pljuje sitna i krupna govna a ko trpi, i tu se dijapazon odrednica za moguće odnose ograničava samo na ta tri, do sramote od koje je jedino gora i beznadežnija glupost u moždanim korama onih koji na te pojmove i vole da se ograničavaju. Jeste, bio sam milosrdan, ali samo zato što je trio bio aktuelan na par minuta, te ipak nije sve trnje, na sopstvenu žalost, uspelo da iskaže svoje ratnčke veštine. Činilo se da je i to bilo više nego dovoljno, te sam, na čitavu stvar, spustio i Antarktik, koji je slobodno kuljao, bez brana kojima je nekada sputavao svoju delatnost, čisto da još dodatno onemogućim da se bilo šta od one gline pridigne, barem dok ne napustimo mesto dešavanja. Posle neka se sastavlja i rastavlja i opet sastavlja po sopstvenom nahođenju, tj. ako uopšte i ima samostalnog kapaciteta za dotičnju radnju, mada čisto sumnjam, jer znam da će da čeka da neko naiđe i pokupi delove, neko ko će da bude milosrdan, milosrdniji od omniprisutne sestre brata prijatelja deve apstraktne kategorije mozga bez srca, bez viška mesa tamo gde treba, sa viškom mesa tamo gde ne treba. Ostali glineni kojoti i hijene i strvinari neka slobodno dolaze ako im se baš dolazi ako ih baš svrbi neizdrživo, jer se i oni,  kao i put, od jednog, uvek račvaju na dva, tri, četiri, i tako dalje, shodno situaciji shodno slučaju, a ako im se ne dolazi neka ćute neka zavežu neka okrenu glave neka ne troše svoje glinene noge za badava, a bilo da dolaze ili da ne dolaze ionako nema svrhe jer brana postoji i ona je podignuta, a tu je i trnje i zalihe se konstantno obnavljaju, ama uopšte nije kao da je sinoć bilo već kao da je bilo pre MILIJARDU GODINA i ušlo u povest da bi istog časa izašlo iz nje kao korov korova kao slepo crevo, iskoračilo iz ličnog pamćenja iz kolektivnog pamćenja iz čitavog sistema čitave mreže reči i slika i dela i misli iskazivih i neiskazivih zauvek zauvek zauvek!
Pa ako kažem da ne želim stoprocentno stabilnu konstrukciju ne znači da želim jebene natrule cigle u građevini! I ako mi se dešavalo da smaknem gard pod tim natrulim ciglama jer snaga nije dragstor koji radi 24/7 to ne znači da sam budala da sam slep i da sam nečim nepisanim osuđen na to da biram samo neupotrebljivi materijal za svoju gradnju! Ja sam odabrao, odabrao sam skretanje, odabrao sam put, našao sam put, ili je put odabrao i našao mene, ili i jedno i drugo i treće i četvrto i peto, i bira me i dalje, makar samo još danas ili sutra, i ne znam koliko dugo će nastaviti da me bira, ali uprkos tome ja jesam izbor, njegov izbor svoj izbor makar samo još danas ili sutra, moj put je samo moj bez obzira na to da li je to put od žutog peska ili od žutih cigala ili od ugljevlja ili od vode ili od litijuma a procesi truljenja neka se od sada dešavaju na lokalizovanom nivou bez mogućnosti da se (ponovo!) počinju pandemije!
Nevermore.