Hvalospev razgovoru

Priča
razgovor
diskurs:
o banalnosti montažnih kuhinja
o blatobranima na Papinom biciklu
o isforsiranim napuklinama na ognjištima
o predrasudama u nižim stadijumima razvoja kod vodozemaca
o hrpama pepela u neznanim perionicama posle ponoći
o strahotama plivanja u nepokrivenoj sudoperi u mraku.
Priča
razgovor
diskurs:
o kritičnim masama odrona u tundrama
o bezvučnim pastvama
o tokovima praznine u crvenim patuljcima
o srcima od papira
o glavama od aluminijuma
o slabosti
o tajnama
o istini
o tišini.

O tišini.

Tišina.
Tišina.
Ćutanje.
Najviši stepen
priče
razgovora
diskursa.
Ništa.
A sve.
Jednosmerno ćutanje
i dvosmerno ćutanje
u hodu
za stolom
stojeći
čekajući
bezbroj tema priče razgovora diskursa
ustvari jedna te ista tema
jedno te isto ćutanje
jedno te isto toliko veliko šta god
da jedino može da stane
u ćutanje.

U stomaku smaragd pod ključem
u glavi dva tamna bunara bez dna
zagonetka bez uvoda i razrešenja
osmeh čija se vrednost ne meri nijednom zemaljskom valutom
koreni nastanaka
implicitno blago još uvek neznane namene
implicitna potvrda bez papira i mastila
odgovor na svaki nepostavljeni nepostavljivi upit
nalazi se u ćutanju.
Izvlačim taj odgovor iz moždanih džepova
beležim ga po sećanju
držim prikucanog iznad kreveta
kao podsetnik
na žutoglavu floru
što smelo blješti u trećoj smeni i bez veštačkog svetla
što drsko niče
iz betona
i bez vode.
A zar je bitno šta to niče i kako
dokle god niče dokle god diše
i zar je bitno od čega je
uže koje vezuje i zašto vezuje
i šta vredi umeti sa rečima
kada mogu i da te napuste naiskap
i zar je bitno što razgovarati možeš sa svima
kad ćutati možeš samo sa retkima.