Ležao sam i isparavao znoj na bilo čemu što bih dotakao, bilo glavom, bilo rukama, bilo nogama. Bila je naprosto nesnosna. Uporna ili naporna ili i jedno i drugo, ovog puta je prevazišla samu sebe u stepenu posvećenosti svetoj misiji da me razbije na paramparčad i smeje se tome. Svaki udah, svaki najmanji trzaj glavom je koban, toliko da mi svaka misao gubi oslonac, a reči ne mogu da izađu iz usta. Izgladneli krzavi lešinar koji kljuca li kljuca misleći da sam mrtav. E pa nisam. Ogavna glupa kleta glavobolja koja mi svrdla mozak u žute bljeskove bolesti, ta posledica bez uzroka, samo dođe, ni ne pokuca, i za tren oka izbriše sve što je podizano godinama, ostavi mi samo sećanje na ishod, ali ne i na proces gradnje, te učim te gradim stalno iznova iznova i iznova, i nikako da sustignem samog sebe. Prokletinja, ni sopstveno ime da mi ostavi, samo uzima, a nikad neće da mi kaže šta hoće od mene. Možda želi da me navede da umesto nje sam uzmem tu britvu i najzad obezbedim sebi san. San bez znoja, san bez sadržaja, u kome bol poput katrana curi na pod, prelazeći u čvrsto stanje i tako tvoreći stazu po kojoj može da se gazi. Avaj, kad ni to ne umem.
Ustadoh najzad i priđoh ogledalu. Možda u nesvesnoj težnji da pronađem opipljivi trag tog razjarenog bola, kako bih tako možda lakše doznao šta mi je dalje činiti. Pogledavši svoje lice, svoju glavu, svoje čelo, donja vilica mi popusti, te pade, obamrla od straha: dve rupe su mi zjapile na čelu, jedna mala, nešto nepravilnijeg oblika, kao tek otvorena rana, površinska, u predelu iznad desne obrve, a druga beše velika, oblika savršenog kruga, maltene posred čela, tik iznad međuočja.
Pogledah malo pobliže, i videh, na sopstveno iznenađenje pomešano sa zaprepašćenjem, da se u toj većoj rupi nalazi cev, metalnog odsjaja, iz koje je sjao i čudno mamio blistavi, hladni mrak, prošaran zrnevljem odsjaja sobnog svetla. Cev koja je vodila u dubine koje je pogledom bilo nemoguće obuhvatiti i izmeriti.
U panici, već pri prvoj reakciji na datu situaciju, spotičući se o sopstvenu senku, izbezumljen, kao vena istrgnuta iz lakta, zgrabih iz kupatila 2 najveća flastera koja nađoh, te prekrih njima obe rupe, i na trenutak je sve izgledalo savršeno pokriveno - ali nisam stigao ni da izbrojim do 3, flasteri su već bili nestali, volšebno usisani u rupe. Opet sam bio sam. Bez štita.
No, sa flasterima, nekako, nestade i mog straha, te drsko pogledah. Niz cev. Pogled mi se spuštao duboko, prodorno, pravolinijski, bez trunke nesamopouzdanja, kao sonda, klizeći kroz nekakvu rosu nepoznatog mi porekla i genetskog sastava, koja se, svetlucajući u nekim samo sebi znanim taktovima, skupljala na okolnim zidovima cevi, i kapi su se večito prožimale, spajale, razdvajale, pa se nanovo spajale, poprimajući čak i obrise ljudskih lica. Ništa me to nije zaplašilo, i tonuo sam sve dublje i dublje i činilo se da kraja nema.
Onda se iznenada zaustavih. Stigoh do dna. Nešto se tamo pomeralo, zatim i otvorilo. Bilo je to ogromno oko, koje je zurilo pravo u mene. Pogledao sam ga, i ono mi je uzvratilo pogled, pun nerazrešive i neobjašnjive samilosti. A ispod oka se nalazilo ogromno, crveno prostranstvo, ispresecano svakojakim nitima, kao korenjem, pulsirajući, snažno i tvrdoglavo, bez prestanka.
Znao sam, tog trena, u šta gledam.
Poput davno izgubljenog oca koga su lagali da deteta nema, stajao sam. Ubio sam bol, jednim potezom, kao vrsni umetnik, ne dohvativši britvu, otputovao dalje nego ikada u životu, ne pomerivši se sa mesta.
Bio sam živ.
I glava. I srce. Otvoreni. Živ. Celovit.
Bio sam otvoren, tog trena, širom, kao nožem, ali celovit.
Kakav prelepi šamar:
Ja sam sopstveni ishod.
Ustadoh najzad i priđoh ogledalu. Možda u nesvesnoj težnji da pronađem opipljivi trag tog razjarenog bola, kako bih tako možda lakše doznao šta mi je dalje činiti. Pogledavši svoje lice, svoju glavu, svoje čelo, donja vilica mi popusti, te pade, obamrla od straha: dve rupe su mi zjapile na čelu, jedna mala, nešto nepravilnijeg oblika, kao tek otvorena rana, površinska, u predelu iznad desne obrve, a druga beše velika, oblika savršenog kruga, maltene posred čela, tik iznad međuočja.
Pogledah malo pobliže, i videh, na sopstveno iznenađenje pomešano sa zaprepašćenjem, da se u toj većoj rupi nalazi cev, metalnog odsjaja, iz koje je sjao i čudno mamio blistavi, hladni mrak, prošaran zrnevljem odsjaja sobnog svetla. Cev koja je vodila u dubine koje je pogledom bilo nemoguće obuhvatiti i izmeriti.
U panici, već pri prvoj reakciji na datu situaciju, spotičući se o sopstvenu senku, izbezumljen, kao vena istrgnuta iz lakta, zgrabih iz kupatila 2 najveća flastera koja nađoh, te prekrih njima obe rupe, i na trenutak je sve izgledalo savršeno pokriveno - ali nisam stigao ni da izbrojim do 3, flasteri su već bili nestali, volšebno usisani u rupe. Opet sam bio sam. Bez štita.
No, sa flasterima, nekako, nestade i mog straha, te drsko pogledah. Niz cev. Pogled mi se spuštao duboko, prodorno, pravolinijski, bez trunke nesamopouzdanja, kao sonda, klizeći kroz nekakvu rosu nepoznatog mi porekla i genetskog sastava, koja se, svetlucajući u nekim samo sebi znanim taktovima, skupljala na okolnim zidovima cevi, i kapi su se večito prožimale, spajale, razdvajale, pa se nanovo spajale, poprimajući čak i obrise ljudskih lica. Ništa me to nije zaplašilo, i tonuo sam sve dublje i dublje i činilo se da kraja nema.
Onda se iznenada zaustavih. Stigoh do dna. Nešto se tamo pomeralo, zatim i otvorilo. Bilo je to ogromno oko, koje je zurilo pravo u mene. Pogledao sam ga, i ono mi je uzvratilo pogled, pun nerazrešive i neobjašnjive samilosti. A ispod oka se nalazilo ogromno, crveno prostranstvo, ispresecano svakojakim nitima, kao korenjem, pulsirajući, snažno i tvrdoglavo, bez prestanka.
Znao sam, tog trena, u šta gledam.
Poput davno izgubljenog oca koga su lagali da deteta nema, stajao sam. Ubio sam bol, jednim potezom, kao vrsni umetnik, ne dohvativši britvu, otputovao dalje nego ikada u životu, ne pomerivši se sa mesta.
Bio sam živ.
I glava. I srce. Otvoreni. Živ. Celovit.
Bio sam otvoren, tog trena, širom, kao nožem, ali celovit.
Kakav prelepi šamar:
Ja sam sopstveni ishod.
Нема коментара:
Постави коментар