Tin Drum - Japan i muzika Novog Romantizma/Novog Talasa

Sećam se dok sam, kao mala, preturajući po očevim LP pločama, našla album Tin Drum grupe Japan. Zavolela sam pesmu ''Ghosts'' pa sam bila radoznala da čujem i ostalo. I dan-danas pamtim kako sam je slušala tih letnjih popodneva: spuštenih roletni u spavaćoj sobi kroz čije rupe je probijalo sunce. Pustim li je sad, posle više od 16 godina, znam i vidim tu sobu, sećam se osećaja vezanog za tu pesmu, kojoj je nalikovao taj čudni dnevni mrak, kao u nekom snu, kao da nije stvarno. Najviše sam volela da je slušam tako, u takvom mraku, jer pesma je i bila takva - glas Dejvida Silvijana (David Sylvian) zvučao je kao jecaj nekog tanušnog bića suviše svesnog sopstvene smrtnosti, koji ne može da pobegne od svojih ''duhova'', tj. ljudskih sumnji, strahova, grešaka, beskrajnih pitanja, nesavršenosti, neznanja. Čitava pesma zapravo ima jedan nesvakidašnji, predivni, tihi, spori, prigušeni fatalistički pop-zvuk sa istočnjačkim primesama, kao tiha agonija, sa kojom se mora suočiti ili ćeš nestati u mraku, sa tim ''duhovima''. Kraj pesme upravo daje takav utisak - lirski subjekat je nestao, utopio se u neku svoju tminu.

Pustila sam ploču, i - uopšte mi se nije dopalo. Već na prvoj pesmi na A-strani (''The Art Of Parties'') osećala sam kao da sam udarila čelom o staklo: gotovo atonalna igra sintisajzera u samom uvodu, neklasični ritmovi, nervozni gitarski delovi, harmonije koje se sklapaju po neškolskim principima, akordi koji se teško mogu svrstati u neke koji se inače koriste (ako se uopšte i mogu nazvati akordima), tugaljivi, kvazi-molski i tamni ton pesme. Uopšte, ceo Tin Drum se bazira na muzičkim načelima koja su prosečnom evropskom i američkom mozgu gotovo strana, iz par razloga, od kojih su neki sledeći: ta načela potiču iz uma određenih pojedinaca, prema njihovom sopstvenom shvatanju muzike, tonovima, harmonijama i principima komponovanja koje čuju oni, a koji ne spadaju u nešto tipično i školsko. Isto tako, na te ''čudne'' kompozitorske principe, koji su osnova cele ploče, dodati su i elementi istočnjačke muzike, sa sve tradicionalnim instrumentima vezanim za to podneblje, kao i sintisajzerski zvuci (koji su tada doživljavali svoj procvat i davali nebrojene mogućnosti izražavanja i onima koji nemaju klasično muzičko obrazovanje), koji su, za neke hladni i sterilni, stvarali jedan potpuno novi svet, mogli da oponašaju čak i te istočnjačke instrumente. Pločom su, kao što sam pomenula, preovladavali čudni pop-ritmovi, uz koje gotovo da su se mogli zamisliti neobični, kineski narodni plesovi, ali kad god bi pokušao da vizualizuješ neki od pokreta, on kao da ti izmiče. Uz tu ploču užasno je teško sedeti na mestu, i ne pokretati se ama baš nikako. Ali probaš li da plešeš uz nju - shvatićeš da tvoje telo nije još izmislilo a ni videlo adekvatne pokrete za te ritmove.

Tako ja danas doživljavam Tin Drum.

Sintisajzerska era skopčana je sa početkom muzičkog Novog Romantizma (New Romanticism), čiji su jedni od prvih vesnika (ako ne i prvi, bar što se tiče muzičke originalnosti) upravo Japan. Novi Romantizam bio je preteča Novog Talasa (New Wave), nove, nadasve neobične muzike, u poređenju sa onim što je pre nje preovladavalo. Sintetizovani zvuci zamenili su sirovu gitarsku energiju punk-a, i taj pulsirajući, vrišteći bes, (samo)destruktivnost i neposredno iskazivanje emocija, bez zadrške smenilo je nešto što je bilo gotovo skroz suprotno. Da, peva se o ljubavi, strahu, itd. i u Novom Romantizmu/Novom Talasu, ali kao da se oseća sa distance, hladno, cyber-glamurozno, kao da nije bitno osećati zapravo već igrati igru, plesati svoj ples, pokazati svetu da te ništa ne dotiče, ili ako te dotiče - da su prava osećanja skrivena iza nekog ledenog zastora. Muzika Novog Romantizma/Talasa upravo zato i jeste dobijala kritike da je previše hladna, i zaista - slušajući Duran Duran i Visage pre neki dan, usred snega i pahulja koje su padale na slabašnom, veštačkom svetlu noćnih svetiljki, podigla sam pogled ka nebu koje je imalo čudnu, prljavo-ljubičasto boju, i dok su mi pahulje padale u oči, pomislila sam kako je takva muzika upravo savršena podloga za ovo godišnje doba.

Mogao bi se možda steći utisak da i ja osuđujem Novi Romantizam/Talas kao hladan - ne, baš naprotiv. Da li zbog toga što mi se ta muzika upila u svaku poru od ranog detinjstva te me vraća u taj period, ili pak zbog same ljubavi prema sintisajzerima (samo u toj izvornoj, novotalasnoj verziji, ne kod ovih današnjih npr. electro-pop bendova) - ne mogu da razlučim, ali za mene ta muzika, kad god je slušam, uvek donosi nešto novo, navodi na kreativnost, upoznaje sa novim osećanjima, i uvek me iznova uči kako se oseća i kako postoji bezbroj načina za to.

Elem, vratimo se ploči Tin Drum. Jasno je da je tako nešto i trebalo da budu u najmanju ruku zbunjujuće za nekog, ko je imao, recimo, 8-9 godina, ali, u mom slučaju to je bilo samo zato što nisam do tada imala iskustva sa nečim takvim. Tada su, mi, na primer, velika ljubav bili Tears For Fears (ploča The Songs From The Big Chair ), i već pomenuti Duran Duran (prvi album) - bendovi čija je muzika, iako moćnog, svežeg, nesvakidašnjeg zvuka, ipak počivala na malo ''milozvučnijim'' harmonijama (još jedan pozdrav gdinu Nuwandi iz ''Društva mrtvih pesnika''). Nije mi još bilo vreme za izlete u nešto ''avangardnije'', pa sam, malo razočarano, ostavila to za kasnije, kad malo ''odrastem''. Stvarno, bila sam u izvesnom smislu razočarana jer mi se nije dopalo baš nešto što je, po mom tadašnjem rasuđivanju, trebalo da mi se dopadne, za šta sam, štaviše, bila ubeđena da će mi se dopasti - jer sam, valjda, htela da budem ''zrela'', da slušam i volim i znam da cenim ''zrele'' stvari, i što brže samo idem napred, napred :) Bez obzira na takve tendencije, batalila sam Tin Drum, i, kako to obično biva, u sledećih par godina zavolela neke druge stvari. No, vraćajući se s vremena na vreme uvek mom dragom Novom Talasu - opet su došli su na red takvi bendovi. I mnogo je vode proteklo rekom dok nisam opet dohvatila Japan - tek po završetku srednje škole. Zapravo, još u srednjoj me je privukao solo rad njihovog bivšeg frontmena, gore pomenutog Dejvida Silvijana (David Sylvian), pa su tu, logično, najzad na red došli i sami Japan. Ovog puta, Tin Drum (kao i ostali albumi) je bio pun pogodak: sve ono što sam gore opisala ispunilo me je, blago rečeno, ushićenjem. Zbog svoje originalnosti. A zapravo najviše zbog saznanja da, pođeš li od sopstvenog senzibiliteta u stvaranju nečega - imaš velike, veoma velike šanse da stvoriš nešto originalno, što svet još nije video. I budeš ispunjen zbog toga - jer nisi samo jedno malo bezlično zrno peska u kosmosu, koja izgubljeno pluta unaokolo i čeka da joj dođe prevoz do sledeće tačke u bezvazdušnom prostoru, pa do sledeće, pa do sledeće, i tako u nedogled.

Treba tražiti sopstveni glas. A umetnička dela tu potragu olakšavaju i ispunjavaju rezultatima više nego bilo šta drugo. Bar prema mom iskustvu.